Прочитај ми чланак
„Лист слободне Србије“ недавно је у уводнику исхвалио Милана Бека као будућег директора железница, јер је успешно приватизовао Телеком, донео најбољи закон о приватизацији, обновио „Заставу“, домаћински се односи према државној имовини.
Узгред, његове фирме и одржавају „Лист слободне Србије“, а друге новине су објавиле како је постпетооктобарска власт била љута на Бека и разрезала му порез на „екстрапрофит“ од милион и по марака. Каква је стварно била улога, Ђинђићевог кума, Милошевићевог министра и Мириног миљеника, Коштуничиног аквизитера, Тадићевог и Николићевог доводиоца на власт у петоктобарским збивањима?
Занимљиво сведочанство о томе доноси књига угледних новинара „Ватре и потоп – у вртлогу породичног срболенда“, настала док су ти догађаји још увек били свежи и углавном интервјуисањем високих функционера СПС-а, а објављена у Београду 2001. године (аутора Дејана Лукића и Пере Симића, у издању ИП „Филип Вишњић“). Одурност коју су изазивали ликови попут Горице Гајевића, Зорана Лилића, Николе Шаиновића, Миломира Минића, Милана Милутиновића, не значи да они нису били вешти политичари, потпуно свесни ситуације у којима се земља и власт налазила. После искуства обојених револуција, можда би аутори и изменили неке своје ставове од којих је кључан да је Слободан Милошевић „/…/ тринаест година владао, али НИЈЕ одлучивао. У свим судбинским ситуацијама прегласан је у кући.“ (Предговор)
Да бисмо илустровали само неке од потеза не-Мириног крила СПС-а, само напоменимо да је Горица Гајевић на састанцима партије говорила против глумљене чврстине у односу на косметски проблем, чак се и тајно састала са Шимоном Пересом у настојању да задобије јеврејски лоби у свету за равноправно третирање српске стране. Зоран Лилић је, такође, тајно преговарао са Хелмутом Колом, који се преко дипломатских канала понудио за посредника у заустављању бомбардовања, обећавајући објективан однос према Србима, којим ће исправити грешку из претходног рата и обезбедити веће европско наместо америчког присуства.
Почетком маја 1999. Милошевић је одбацио Колову понуду, наређујући да му се одговори „корисном нејасноћом“. Добили смо, као што сада знамо, два америчка посредника, Ахтисарија и Черномидина (коме је, по тврдњи генерала Ивашова, обећана подршка у трци за Јељциновог наследника, ако пусти низ воду Србе). Нису успели ни тајни преговори Лилића са Лукашенком да Белорусија испоручи систем за електронско осматрање границе са Албанијом, што је данас и потврђено недавним Лукашенковим интервјуоом Мирославу Лазанском, у коме се тврди да је Милошевић одбио систем С-300.
Уместо мирољубиве политике врха СПС-а, победила је Мирина визија решења косметског чвора, која је на састанку са посланицима ЈУЛ-а са Косова, који су се жалили на терор ОВК, рекла: „А што им ви не вратите истом мером? Ако нисте у стању да им радите то што они раде вама раде, идите са Косова. Изволите доћи у Србију.“ (стр 11) Видимо да Мира није Косово суштински сматрала Србијом и то објашњава што Милошевић није променио границе, нпр. на северу те територије, чак ни општинске границе Бујановца.
Долази гладна и суморна 2000. година и Милошевић на септембарским изборима беспотребно иде на превремене председничке изборе, само како би дао подршку ЈУЛ-у на савезним изборима. Партијски извори наводе да је чак и тада „мали“ Урош Шуваковић“ сматрао да су председнички избори „чиста глупост“. Гајевићка пита Милошевића да ли ће 30% несрба гласати за њега? Тешко, одговара. Па, да ли ћете добити подршку 70% Срба? Тешко. „Па, Председниче у том случају губите изборе и нисте више Председник“, говори му Гајевићка.
Сви знамо шта се десило на изборима 24. септембра 2000. године: Коштуница је добио председничке изборе, ДОС локалне, али су СПС-ЈУЛ и Булатовић имали већину у Савезној скупштини. Осим тога, они су чврсто држали, суштинску, републичку власт. Дакле, Коштуничина победа (мада многи и до данас сумњају да је имао преко 50% гласова, али је имао убедљиву већину) могла је да буде Пирова победа и без револуционарне смене власти не би значила ништа. Постоје извори који тврде да је, у поноћ 24. септембра, Милошевић био склон да призна Коштуничину победу. Али, сутрадан се ствари радикално мењају и ту на сцену ступа наш јунак Милан Беко.
Претходно је Мира Марковић готово најурила Милана Милутиновића из резиденције, јер је саветовао да се не иде у други круг. Двадесетпетог септембра се држи састанак врха СПС-а и Милошевића, коме присуствује, иако није руководилац партије, Милан Беко. Горица Гајевић саветује Милошевића да одступи, али јој се Беко одлучно супротставља, он је за други круг. Каже да су начињени пропусти, да „наши људи нису знали са бирачима, али се то неће поновити“. Сугерише да је опозиција давала новац бирачима и да треба одрешити државну кесу. (стр. 101) Гајевићка саркастично примећује да је он (Беко) знао са бирачима и да је у крагујевачкој изборној јединици добио само једног посланика. Шуваковић предлаже објављивање победе у другом кругу, без обзира на резултате. Беко даље наставља причу о корисности другог круга. Беко игра, како каже Горица Гајевић, „монструозну игру“ (стр 104), она га масно опсује и излази из резиденције са намером да поднесе оставку. На степеништу је зауставља телохранитељ Сента Миленковић, а потом дотрчава и Милошевић да је умири. Ипак Бекова „интелектуална логистика“ бива прихваћена.
Ко се сећа тих дана, можда ће се сетити приче која се ширила чаршијом да је Милошевић гађао Гајевићку пепељаром. Истина је била другачија: Горица Гајевић је, опсовавши га, гурнула тешку пепељару према Беку.
Није Милан Беко срушио Милошевића, али је, по налазима Дејана Лукића и Пере Симића, имао велику улогу у „игри сенки“, познатој као 5. октобар.
Време је да као, поновни, кандидат за државну функцију, ту улогу објасни.
