Прочитај ми чланак
Само једном од јунака Великог рата – Михаилу Маџаревићу, војвода Живојин Мишић и маршал Франше д’Епере у знак поштовања су са својих груди скинули ордење и окачили их на његове.
Ево како је Маџаревић заслужио Легију части и Карађорђеву звезду са мачевима.
Уочи одлучујуће офанзиве на Солунском фронту, у лето 1918. године, војвода Мишић и Франше д’Епере гледају у врх планине Кајмакчалан и питају се како пробити две године неосвојиво митраљеско гнездо на Кучковом камену. Тада им приступи млад капетан Михаило Маџаревић и затражи да изведе задатак.
– Војвода Мишић га је одбио, али је онда д’Епере упитао преводиоца шта хоће овај капетан. Кад је чуо да жели да освоји Кучков камен, рекао је “бон, бон”. И тако је Маџаревић добио одобрење да се упусти у дотад погибељан подухват – прича Мирослав Николић, колекционар старина и велики поштовалац Михаила Маџаревића.
Кучков камен је највиши врх планине Кајмакчалан, на граници Грчке и Македоније. Висок је 2.525 метара, и кад су га Бугари заузели 1916. године, нико туда није могао проћи. Хиљаде граната бацала је српска артиљерија, многи диверзанти су изгинули, али је Кучков камен остао неосвојив. Све до 22. августа 1918. године.
Одбио позив Љотића
Године 1941. године, кад су Немци заузели Београд, Димитрије Љотић позвао је Маџаревића да се прикључи његовој војсци знајући за све његове војничке подвиге. Маџаревић је то одбио. Зато је ухапшен, интерниран у логор на Бањици и пребачен у Немачку где је у заробљеништву провео Други светски рат.
– Маџаревић је неколико дана посматрао то митраљеско гнездо и закључио да око поднева, кад августовско сунце упече и у гнезду буде преко 50 степени, Бугари одлазе у оближњу шуму. И они су људи! Нису могли ту врућину да поднесу. С друге стране, наша војска никад у подне није покушавала да заузме митраљеско гнездо, и Бугари су зато мислили да је безбедно напустити га. Е, ту је интелигентни Мика нашао тактику, пришуњао се са још једним саборцем, убацио неколико бомби, освојио положај и дошао да рапортира Мишићу и д’Епереу да је задатак извршен – препричава Николић оно о чему је сведочио тадашњи преводилац са француског у штабу Живојина Мишића, Чедомир Милошевић.
Телефонски разговор с краљем Петром
После трећег преласка преко Саве и заробљавања чак 137 аустроугарских војника, о херојству младог Маџаревића прочуло се до краља Петра, који га је на положају позвао телефоном.
– Ало…
– Ало…
– Овде на телефону потпоручник Маџаревић.
– Овде Петар… – чу се слаб глас.
– Који Петар?!… Презиме!
– Краљ Петар…
Збуњени Маџаревић одмах стане у став мирно, а краљ га прво изгрди што је тако лудо храбар, а онда му саопшти да га унапређује у чин поручника.
Исто тако, на Солунском фронту 1916. године Маџаревић се срео са регентом Александром. Сусрет се десио на положају, док је регент обилазио јединице. Александар је од раније чуо за Маџаревића. Након краћег разговора, регент га упита.
– Ког чина бејасте?
– Поручник, Ваше краљевско височанство.
– Ви сте капетан – рече му регент.
– Нисам, поручник сам – исправи га Маџаревић брзо.
– Знам, знам, али сте од овог тренутка капетан. Најсрдачније вам честитам чин – осмехнуо се регент Александар.
(Из аутобиографске књиге “Кроз сјај и сенке рата”, објављене 1933. године.)
Кад су то видела двојица врховних команданата војске, истог тренутка су са себе скинули највише ордење за храброст, Легију части и Карађорђеву звезду и окачили је на груди Михаила Маџаревића. Војвода Мишић га је моментално промовисао у чин мајора. Тако је Михаило Маџаревић у 24. години постао најмлађи мајор српске војске.
Колекционар и путник
Мирослав Николић страствени је сакупљач старина, а већ више од деценије бави се и Великим ратом обилазећи места где се борила наша војска.
– Мика Маџаревић је мој љубимац. Неправедно је заборављен, а његова животна прича је за филм. Био је лудо храбар. Говорио је да га неће метак. Кајмакчалан је само једно од његових херојских дела. Бугарски цар Борис, на пример, измакао му је за длаку – прича овај добар познавалац нашег јунака.
(Блиц)
