ИСТИНА О СРПСКОЈ ВОЈСЦИ КОЈА СЕ КРИЈЕ: Србин је бољим војним знањем тукао Швабу

0

srpski-vojnikПоводом обележавања стогодишњице почетка Првог светског рата указао бих на једну одлику српске војске која се случајно или намерно не истиче довољно, већ се она чак и прикрива и занемарује.

Та без сваке сумње једна од најбитнијих одлика, пре свега српске врховне команде, генералштаба, официра свих нивоа командовања, па чак и подофицира и војника је њихово војно знање. Поседовање војног знања и његова доследна примена заједно са искуством, традицијом, личном храброшћу, правовременим обавештавањем, брзим реаговањем, сналажљивошћу, проницљивошћу, луцидношћу и војним лукавством, омогућили су надмоћ српске војске над бројнијом и технички опремљенијом војском Аустро-Угарске, када је она напала на Србију.

Дакле, почетак Првог светског рата пре 100 година недвосмислено је показао да је једна од битних одлика тадашње српске војске било њено знање. Непријатељеву предност у бројности, наоружању и опреми, српска војска је надоместила својом предношћу над њим у војном знању. Тиме је она на најсуровији и на најпрактичнији начин демантовала скоро опште прихваћен и чак одомаћен став, и некада а и данас, да поседовање знања није српска одлика односно карактеристика.

Продор војне науке у српску војску нагло је интензивиран после њеног неуспеха у Српско-Бугарском рату 1885. године. Напуштен је до тада важећи концепт народне војске и започето је њено убрзано модернизовање, стручно усавршавање и професионализовање. Међутим, тај процес није ишао ка њеном смањењу, већ је задржан велики резервни састав и тежило се и његовој модернизацији и оспособљавању честим војним вежбама.

Модернизација српске војске, која је за негативну последицу имала милитаризацију друштва, показала је своје позитивне, чак изузетне, резултате после 27 године у Првом и Другом балканском рату.

Сасвим оправдано намеће се питање да ли је Аустро-Угарска војска уопште и анализирала дејства српске војске у балканским ратовима или је можда у својој осионости и ароганцији, проистеклих из своје огромне предности у величини и снази, потценила способности противника? Пре ће бити да је ово друго у питању, имајући у виду резултате првих окршаја.

CERSKA BITKA12

Кликни на мапу да би је увећао

Прва српска и свеукупно савезничка победа у Првом светском рату извојевана је у Церској битци. Српском победом чак је успорена концентрација аустро-угарских трупа на Руском фронту. Битка је у ширем смислу трајала од 12. до 24. августа 1914. год. а у ужем смислу од 15. до 21. августа. Српски губици износили су 250 официра и 16045 подофицира и војника, а аустроугарски око 25000 људи, од чега је 4500 било заробљено од стране Срба.

Да видимо сада у чему се у Церској битци огледало српско преимућство над непријатељем што се тиче војне науке и уопште војне памети и војног знања. Огледало се у томе што је Церска битка типичан пример сусретне битке. Наиме, уместо да се укопава и прави одбрамбене положаје и да чека непријатељски напад, српска војска је храбро кренула у сусрет непријатељу са намером да га изненади и нападне пре него што он развије све своје снаге од чак 200000 војника. Страховит чеони судар двеју војски започет је у ноћи између 15. и 16. августа код села Текериша. После жестоких борби 21. аустроугарска дивизија почела је да се повлачи, а недуго затим, домино ефектом, и 8. аустроугарски корпус био је приморан на повлачење, а то је пак са своје стране приморало и 5. аустроугарску армију да се повуче преко реке Дрине.

Дакле, супротно од очекивања непријатеља да ће српска војска да се спрема за одбрану и да ће да чека његов напад, она му је храбро кренула у сусрет, изненадила га и сурово га поразила. Одржала му је праву лекцију из модерног поимања рата.

Колико је у то време најсавременија, најмодернија војна теорија била присутна у српској војсци најбоље нам доказује случај Земуна.

Наиме, иако неупоредиво мања и слабија од агресора, српска војска усвојила је и у пракси примењивала концепт активне одбране. Није само градила фортификације нити пасивно чекала на напад непријатеља, већ је предузимала и активна дејства. Примењујући такав концепт одбране на самом почетку рата, српска војска је чак два пута заузимала Земун. Први пут се то десило 28. августа. На челу наше прве чете која је ушла у град налазио се мајор Светозар Ђукић. О одушевљењу Земунаца сувишно је трошити речи. Чак су и Београђани у великом броју у чамцима прелазили у тек ослобођени Земун.

Кликни на слику да би је увећао

Кликни на слику да би је увећао

Актери те наше дрске провокације убрзо су се повукли на десну обалу реке Саве, па су затим, са заставом и музиком, промарширали кроз Београд.

Ни то им није било довољно, већ су поново, следећег месеца на Крстовдан, по други пут освојили Земун и очистили од аустроугарске војске бежанијске положаје.

Треба напоменути да активној одбрани свакако не припада наша невољна и трагична офанзива у Срему после Церске битке, коју су нам наметнули наши савезници.

Наведена два примера са самог почетка Првог светског рата, Церска битка и српско заузимање Земуна непобитно нам доказују да је тадашња српска војска имала велику предност над неупоредиво јачим од себе агресором у много већем, усвојеном и примењеном, војном знању, војној науци, војној теорији и уопште војној памети од свог противника. И класичној и модерној, прилагођеној савременом наоружању. Њоме је успешно надокнадила свој недостатак снаге.

Победа слабијег у рату несумњив је доказ његове духовне и интелектуалне супериорности над јачим. Колективна и појединачна храброст недовољни су за победу.

Додуше, Историја нам је безброј пута показала да сила и памет баш и не иду увек заједно, руку под руку, већ да су најчешће обрнуто пропорционалне. Што већа сила, то мања памет и супротно. Угњетени народи који су ту предност над агресором имали и који су је употребили, опстали су, док они који је нису имали неретко су ишчезли са историјске позорнице.

Због свега напред реченог, наше обележавање 100-годишњице почетка Првог светског рата мора да истакне присуство у српској војсци у то време у светским размерама највишег војног знања и то како код највећих команданата, војвода Радомира Путника, Степе Степановића и Живојина Мишића, тако и по свим нижим нивоима командовања, а у складу са њиховим значајем и са војним потребама.

(СРБИН.ИНФО – Алекса Мијаиловић)

ОВАЈ ЧЛАНАК ЈЕ ДЕО АУТОРОВЕ КЊИГЕ „ПЛИШАНА ПРЕВАРА 2“, КОЈУ МОЖЕТЕ НАРУЧИТИ НА ТЕЛЕФОН: 064/496-18-30, ПО ЦЕНИ ОД 700 ДИНАРА, ИЛИ ЈЕ МОЖЕТЕ КУПИТИ У БОЉЕ СНАБДЕВЕНИМ КЊИЖАРАМА У БЕОГРАДУ (по нешто вишој цени).