Прочитај ми чланак
Ближи се годишњица постојања Балканолошког института и тим поводом је Стево Лапчевић из редакције блога Нови српски социјализам направио интервју са професором Мирославом Свирчевићем из Балканолошког института САНУ.
НСС: Ове године, навршава се 80 лета од оснивања Балканског института у Београду. Сада већ давне 1934. године, у пуном јеку мањих или већих интеграција кроз Балкански савез и Малу Антанту, Краљевина Југославија је покушавала да осигура свој опстанак и заштиту од спољашњих непријатеља. Колико је Балкански институт био значајан на том пољу? Реците нам нешто о његовим оснивачима и о улози Краља Александра у настанку ове изузетне установе.
М. С: Претходник данашњег Балканолошког института САНУ јесте Балкански институт, основан 1934. године у Београду, као први институт те врсте на Балкану. Иницијатива је потекла од краља Александра I Карађорђевића који је приложио позамашну суму свог новца за почетак његовог рада, док је научно профилисање установе било поверено Ратку Парежанину и Светозару Спанаћевићу. Такође, велики допринос развитку Института и његовој научној делатности дали су још Милан Будимир, Гојко Круљ и Петар Скок. Балкански институт је издавао часопис Revue internationale des Etudes balkaniques, који је окупљао најугледније европске стручњаке за Балкан. Нажалост, часопис је био кратког века. Излазио је до 1941. године када је укинут наредбом немачких окупационих власти у Београду. Осим тога, Балкански институт је објављивао и посебне едиције: Књиге о Балкану и Балкан и Балканци.
За разлику од Revue internationale des Etudes balkaniques, ове едиције су имале мање научни, а више популаран карактер. Из едиције Књиге о Балкану објављене су две свеске, а из едиције Балкан и Балканци четири. Научни концепт Балканског института у много чему ишао је испред свог времена. Подсећам да је то време појачане милитаризације Европе и успона тоталитарних идеологија и покрета. Многи од њих отворено су захтевали ревизију међународног поретка установљеног Версајским мировним уговором од 1919. године, изражавајући територијалне претензије према појединим балканским земљама.
У једном таквом, веома неповољном контексту, сарадници Балканског института позивали су на јединство и слогу балканских народа. У „Уводној речи“ за прву свеску Књиге о Балкану јасно се исказује тежња „да се балканске државе зближе, да поставе међусобне чврсте политичке и привредне споразуме и савезе, да се народи балкански узајамно допуњују и помажу, да се међу њима развије дубоко и трајно осећање солидарности и заједнице за које постоје многобројни услови и још већа потреба“.
НСС: Институт, онај први, укинут је по доласку Немаца, а као повод за то послужила је монографија „Београд“ у којем је стајао текст и о немачком разарању престонице у Првом великом рату… Очито су освајачи разни, а посебно они који су имали намеру да нас „цивилизују“ стрепели од могућег јединства Балканаца? Можете ли нешто рећи о Институту у периоду након Другог светског рата? Колико је он био политички активан, односно колико су људи у њему водили рачуна о потреби јединства Балканаца.? Да ли је можда сама промена назива Института од „Балканског“ до „Балканолошког“ назначила и промену у његовом раду?
М. С: Институт је обновљен 1969. године под именом Балканолошки институт, као посебна јединица у саставу Српске академије наука и уметности. У обнављању рада Института учешће је узело неколико изврсних и веома угледних научника, који су који су се бавили Балканом од праисторије до модерног доба, кроз археолошка, антрополошка, етнографска, историјска истраживања и студије културе, уметности, књижевности, обичајног права итд. Међу њима посебно место имају: Васо Чубриловић, Радован Самарџић, Димитрије Ђорђевић, Драгослав Антонијевић, Никола Тасић, Климент Џамбазовски итд. Иначе, мултидисциплинарни приступ у проучавању Балканског полуострва остао је трајна научна оријентација Института.
Балканолошки институт САНУ засновао је своја истраживања на трагу предратног Балканског института иако се у време обнављања његовог рада није ни помишљало на то да се између та два института успостави било каква веза и тако обнови насилно прекинути ток балканолошке научне области. То није било могуће из простог разлога што владајућа идеологија с краја шездесетих и почетка седамдесетих година ХХ века то није дозвољавала. Ипак, данас, када обележавамо 80 година од оснивања Балканског института, можемо са много више аргумената говорити о повезаности два института.
НСС: Балкански институт оставио је, како је писао можда и најзаслужнији за његово оснвање, новинар и публициста Ратко Парежанин, Балканолошком институту у аманет велику библиотеку… Шта је уопште од те библиотеке преживело рат и колика је библиотека Института данас? Уједно, стари Институт је имао одличну издавачку делатност, а покренуо је и Ревију за балканске студије… Шта данас Институт издаје? Да ли се бави преводилачким радом?
М. С: На жалост, од те библиотеке Ратка Парежанина није остало ништа. Ако је за утеху, очувани су примерци часописа Revue internationale des Etudes balkaniques. Балканолошки институт САНУ издаје свој годишњак Balcanica, који се излази претежно на енглеском и француском језику и првенствено је намењена страној академској јавности. Такође, Институт има и библиотеку посебних издања. Она обухвата монографије из свих области балканолошких истраживања. Многе од њих доступне су на интернету, и то на посебном линку за електронска издања на веб-сајту Балканолошког института САНУ – www.balkaninstitut.com.
НСС: Реците нам нешто о стању и статусу балканологије данас, како у Србији, тако и у осталим земљама Балкана. Колико јој се посвећује пажња и има ли ту неких имена која би данас била посебно значајна?
М. С: Балканологија као шира научна област која обувхата већи број наука и научних дисциплина које се на овај или онај начин баве Балканом била је занемарена за време Хладног рата због наглашене идеолошко-политичке дихотомије у Европи, па и у свету. Подела је ишла идеолошком линијом на „комунистички Исток“ и „буржоаски Запад“ и због тога балканологија није имала велики значај. Томе је допринео и посебан положај СФР Југославије која је балансирала на овој линији поделе, премда више окренута Западу, али не у оном суштинском – философско-идеолошком погледу, него у смислу некритичког прихватања оних најнижих и најбаналнијих елемената западних друштава: потрошачког менталитета и производа најшире масовне културе. Међутим, после пада Берлинског зида и пропасти глобалног комунистичког поретка нагло је порасло интересовање за балканологију због ратова на тлу бивше Југославије.
Тако се за време југословенске кризе 1991–1999. године, а нарочито за време рата у Босни и Херцеговини (1992–1995) и на Косову и Метохији (1998–1999) појавила права „поплава“ научних и публицистичких радова на Западу, скраћених „инстант“ историјских књига и других сличних публикација, с циљем да „научно објасне“ и „реално прикажу“ праве узроке ратова на Балкану, редовно на штету српског народа. Већина ових књига нема научно утемељење и више су представљале пропагандно средство за лакше остваривање конкретних политичких циљева. У овом тренутку интересовање за балканологију на Западу знатно је опало, али оно што је важно јесте чињеница да се она развија у самим балканским земљама, тако и у Русији. У вези с тим, наредне године ће бити одржан Балканолошки конгрес у Софији на коме ће учествовати велики број научника из целог света који изучавају Балкан.
НСС: Сада, када смо прешли преко питања везаних за сам Институт, желео бих да Вас као човека од науке и сигурно сталног балканског путника питам за стање самих балканских народа понаособ. Ту пре свега мислим за оне православне. У каквом су они стању, економском, моралном, политичком?
М. С: Најкраће речено, опште стање балканских народа православне вероисповести њихових држава јесте више него трагично. Општа криза захватила је све државе: како чланице ЕУ (Грчка, Бугарска, Румунија) тако и оне државе које тек конкуришу за пунправно чланство у ЕУ (Србија, Црна Гора, БЈР Македонија). Грчка је у економско-финансијском хаосу после експлозије државног дуга споља и изнутра, Бугарска и Румунија су такође у економском и социјалном безнађу, док је стопа природног прираштаја све нижа.
Међутим, Србија (и Република Српска) и БЈР Македонија су у најтежој ситуацији пошто осим ових проблема имају и оне најтеже политичког карактера: ни територијални интегритет им није гарантован тако да ово питање баца у сенку сва остала. Такође, православне земље се суочавају са експанзијом политичког ислама и веома агресивном политиком неоосманистичке Турске, која је потпуно потиснула секуларно наслеђе Кемал паше-Ататурка. Све ово говори у прилог поновном окупљању балканских држава како би се успешније суочиле са свим овим изазовима.
НСС: Да ли такво стање може да се превазиђе? Да ли на том путу Балканци треба да се угледају искључиво на западне узоре чија се вредност свакако не може спорити, или треба да се окрену себи? Да ли је могућност остварења идеје „Балкан балканским народима“ могућа само ако се прво Балканци врате свом Балкану?
М. С: Наравно да може, али да би се то постигло потребно је да саме православне земље нешто учине. Потребно је да учине више корака на међусобном зближавању и разумевању јер једино јединство и слога могу донети плода. Историјско искуство нас учи томе. Пре 100 година Балкански савез, чију је окосницу чинио српско-бугарски уговор о савезништву, довео је до епохалних резултата које су признале и велике силе. И управо нам овај пример говори о потреби новог приближавања Србије, Грчке, Румуније и Бугарске али под условом да све ове земље, искрено и без великих калкулација, уђу у један такав склоп нових међусобних односа.
То је тако са српског становишта, а верујем да је слично размишљање присутно и у осталим првославним земљама. С друге стране, свака сарадња са народима и државама која не доноси резултате требало би да буде прекинута или бар сведена на минимум. Ту пре свега мислим на односе са Хрватском. И ту је историјско искуство показало да српски народ нема шта да тражи у било каквом аранжману у коме учествује и Хрватска.
НСС: Које су то вредности које Балкан носи са собом и које га, ако их има, чине самосвојним, другачијим од Запада и Истока? Да ли су Балканци оданији својој народној традицији од Западњака?
М. С: Неспорно је да је Балкан прави „златни рудник“ културе. У његовим оквирима настала је прва европска цивилизација. Цивилизацијска достигнућа античке Грчке и Рима на Балкану мало кога могу оставити равнодушним. Затим културно наслеђе из хеленистичког, византијског, османског и модерног доба такође има свој значај и вредност. За време османске превласти припадници православног Рум милета живели су у патријархалном друштву, уживајући одређени степен самоуправе што је представљало драгоцени облик преддржавне демократије. Тако су изградили специфичан начин живота заснован на моралу и солидарности, усменој народној епици и обичајном праву. Балкански народи вероватно нису ни свесни колико су одблесци свих ових достигнућа и данас уткани у њихов свакодневни живот.
НСС: Балкан је кроз историју често називан „Пупак света“…. Шта је по вама „пупак“ Балкана, односно да ли данас на Балкану (имајући у виду тренутно политичко стање, а не историјску вредност или перспективу) постоји нека држава која би се могла сматрати „стожерном“?
М. С: У западној научној литератури, публицистици и геополитичким плановима, Балкан се често назива „пупак“ односно „меки трбух Европе“ (soft belly of Europe). На тај начин жели се потенцирати Балкан као примитивно и нестабилно подручје, које би вазда морало бити под међународном протекторатом, формалним или неформалним – све једно. Балкан се често приказује као трајно „жариште“, као „буре барута“ које за час плане „услед вековне мржње која на њему влада“ итд.
То можда изгледа тако само на први поглед, али ако се дубље анализирају историјски и политички процес на Балкану, долази се до сасвим другачијих закључака. Америчка професорка бугарског порекла Марија Тодорова најбоље је то објаснила у својој чувеној расправи „Имагинарни Балкан“. Важно је нагласити да такве конструкте користе велике силе како би оправдале своје политичке амбиције на Балкану и Блиском истоку.
НСС: Шта је по вама зла коб Балкана? Да ли је он сам по себи буре барута или га таквим праве они којима његово јединство не одговара и да ли је такво јединство на било ком нивоу потребно, могуће и нужно? Да ли је могуће јединство читавог Балкана или се прво треба ограничити на православне народе као, по логици ствари, међусобно најближе?
М. С: Већ сам нагласио да се такви тенденциозн и пежоративни конструкти пласирају да би се оправдале политичке амбиције великих сила. Балкан је ипак значајно саобраћајно чвориште између Европе, Азије и Африке које је уз то и богато многим ресурсима на којем се укрштају различити интереси, не само великих и регионалних сила него и малих народа. Све то даје повода за настанак различитих научних, псеудонаучних или чешће политичких појмова, који веома често не одражавају стварност.
НСС: Како објашњавате улогу хрватског, албанског, бошњачког, молдавскког и сада црногорског државно – правног елемента на Балкану? Да ли су ти касно ствоарени народи заиста део Балкана или су туђи играчи? Може ли се то исто рећи и за Турску?
М. С: Сви ти „фактори“ које сте навели јесу заправо објекти политике великих сила. Оне посредством њих остварују своје политичке и економске интересе. Чињеница је да су ови „фактори“ у трци са сопственом историјом и да немају никакву државотворну традицију. Ако изузмемо конструкцију молдавске нације као негације румунског идентитета, сви остали ентитети засновани су на негацији Српства. То је оно што их повезује. А кад се идентитет гради на негацији нечега и некога, а не на стваралачкој и позитивној енергији, ту среће не може бити.
НСС: Како видите улогу балканских „комшија“ у уређењу балканске политике? Ту пре свега мислимо на Мађаре и Италијане са којима се, као што знамо, Краљевина Југославија доста мучила.
М. С: Осим са православним државама на Балкану, Србија треба да продубљује своје односе са Мађарском и Италијом. То су две кључне земље од којих зависи правно-политичка стабилност Србије и њен напредак. Ако уопште постоји капија према Европи, онда је то Мађарска. То нису ни Хрватска ни Словенија. Мађарска је спона између Србије унутрашњости Европе (како централне тако и западне) и због тога се мора радити на што бољим односима са њом, уз међусобно уважавање, поштовање и решавање неких тешких историјских питања, која су још увек отворена. С друге стране, исте такве односе Србија би морала имати и са Италијом. То нам је такође значајна земља пошто само уз сарадњу с њом можемо заштитити своје интересе на западу Балкана.
НСС: На крају, реците нам да ли ће Институт на пригодан начин обележити свој јубилеј?
М. С: Балканолошки институт САНУ сигурно ће обележити овај значајан јубилеј. Планира се објављивање посебног зборника а биће и скромна свечана академија.
Разговор водио: Стево М. Лапчевић
