Подешавања / Settings

Да би се са пута на који је ступила преко својих власника и изасланика из ВМРО-а коначно склонила, Софија мора да почне да размишља православно и балкански. На будућем Балкану који не може настати на развалинама рата него на јединству делитеља јединственог – византијског – наслеђа, Бугарска као први чувар источних врата и држава најближа Цариграду може да игра пресудну улогу.

Мог деде више нема. За њим остала је његова национална борба против усташа, борба у којој је револуција могла да ступи на сцену тек пошто се победе усташки кољачи.

Да би била могућа, политичка борба радништва мора бити конституисана унутар синдиката, а вођена и изван њега. Њени носиоци морају бити синдикални функционери, али и учени политичари, правници и други представници народне и радничке интелигенције који ће умети не само да дефинишу опште циљеве радничке борбе, него и да радништву у акцији пруже сваку могућу подршку и заштиту, како на улицама и у фабричким круговима, тако и у парламентима, полицији, судницама и другим местима на којима се борба за остварење радничког права води.

Из одлично обавештених извора дошли смо до сазнања да је од стране привременог општинског органа (СНС-СПС) у Штрпцу, чији је мандат одавно истекао, пре пар дана упућен један несвакидашњи допис ка Марку Ђурићу, шефу канцеларије за КиМ.

Односи између Бугарске и Србије имају веома лошу историју, која се до данас не може заборавити. Наша похлепа се у историјском смислу поприлично „нашалила“ са нама, били смо актери лоших вицева, а када смо и достизали до своје „величине“, често смо заборављали једни друге и правили грешке. Оно што нас сигурно спаја јесте етнички корен и пре свега религија у чије име и данас можемо да помогнемо и подржимо једни друге. Ако не будемо чинили тако, бојимо се да се не можемо надати ничему добром

-Жујовић се у својим радовима са правом пита шта заправо јесу Јужни Словени и одговара: „глупи роб турских и својих деспота“ чији пут до ослобођења води кроз унутрашње реформе и коначно спајање националног и социјалног у свебалканској ослободилачкој акцији.

Са друге стране, као балкански националисти који сматрају да је у идеји балканског православног јединства једини излазак из тешке ситуације у којој се налазимо, сматрамо да је недопустиво поигравање са територијалним интегритетом суседне нам Румуније са којом Русија, (најпре преко националног дела цивилног сектора) ако себи и Балкану мисли добро мора под хитно наћи заједнички језик[7]. Бранећи свој интерес, али пре и изнад свега бртство са румунским, српски народ ће тешко моћи да прихвати јачање мађарског утицаја у региону, па макар то било и на корист Русије ка којој су Срби традиционално окренути.

Ове године навршава се 193 године од рођења Георгија Стојкова Раковског, великог бугарског и балканског националног радника, новинара, оснивача неколико значајних револуционарних листова (међу којима предњачи „Дунавски лебед“), творца прве Бугарске легије, великог пријатеља српског народа, којем је својевремено и кнез Михаило поверавао најосетљивије и најповерљивије послове у српско (односно словенско) – грчким односима из времена почетка друге половине деветнаестог века.

У западној научној литератури, публицистици и геополитичким плановима, Балкан се често назива „пупак“ односно „меки трбух Европе“ (soft belly of Europe). На тај начин жели се потенцирати Балкан као примитивно и нестабилно подручје, које би вазда морало бити под међународном протекторатом, формалним или неформалним – све једно. Балкан се често приказује као трајно „жариште“, као „буре барута“ које за час плане „услед вековне мржње која на њему влада“ итд. То можда изгледа тако само на први поглед али ако се дубље анализирају историјски и политички процес на Балкану, долази се до сасвим другачијих закључака.

Балкан и његови народи, вратимо се по ко зна који пут почившем Ратку Парежанину, оснивачу Балканског института који ове године пуни 80 година, слабо се познају. Ова чињеница, скопчана са оним што је својевремено Јован Цвијић дефинисао као „субимперијализам малих народа“ током дуге историје Балкана (а посебно током његове модерне историје) било је главно оруђе оних сила које су уместо ка јединству, Балкан водиле ка раздору и уништењу.