Pročitaj mi članakIdeja Aleksandra Šapića da izmesti Titov grob, a da Draži podigne spomenik u Beogradu, izazvala je pravu buru u srpskoj javnosti. Time je bačena senka na neke aktuelne procese, ali i otvoreno važno pitanje za naš narod
Када је недавно градоначелник Београда актуелизовао свој предлог да се посмртни остаци Јосипа Броза Тита уклоне из Куће цвећа (под условом да су уопште ту) и том објекту промени намена, очекивано је изазвао праву буру. Приде, идејом да се на некој од најрепрезентативнијих локација у главном граду подигне споменик Драгољубу Дражи Михаиловићу какав заслужује, још више је узбудио српску јавност.
Тиме је бивши врхунски ватерполиста за себе и (владајућу) странку којој припада једним шутом погодио најмање три циља. Прво, показао је доследност, било праву или фингирану, друго, „освежио“ је перцепцију о личном и страначком националном набоју и треће, поново је отворио полемику која ће јавност, барем на неко време, прилично заокупити.
У ствари, том темом никако није могао да промаши, будући да ће се већина Срба, још и медијски подстакнута, несумњиво „примити“ на расправу.
Тако ће се „отворити вентил“ за смањење нараслих друштвених тензија, тј. бити скрајнути нагомилани деликатнији, егзистенцијални проблеми. У ТВ емисијама ће се појавити нови мутант ријалитија – правиће се анкете ЗА или ПРОТИВ једног и другог предлога, дефиловаће „аналитичари“ и „универзални експерти“, полемисаће се о „највећем сину наших народа и народности“ и „првом герилцу у поробљеној Европи“, севаће сензације…
Али, зато ће у други план бити гурнута тако важна актуелна питања попут Косова и Метохије, „Рио Тинта“ и литијума, притисака на Републику Српску, цене наручених „рафала“, односа са Русијом и учешћа на казањском самиту БРИКС-а, упитности „европског пута“, свеколике оправданости ЕКСПО-а, промашености пројекта „Отворени Балкан“, незадовољства просветара…
Шта нам је познато?
О „Другу Титу“ и „Чича-Дражи“ се зна прилично и сазнаје се све више, али никако довољно и потпуно.
О партизанском вођи и каснијем „вољеном“ доживотном југословенском председнику домаћа наука је рекла неупоредиво више, али су то махом личном коришћу мотивисана, идеолошки оптерећена и аутоцензуром ограничена писанија. Интересантније је оно шта се о њему не зна него оно шта се зна. На пример, с разлогом се у питање доводи његов прави идентитет и да ли је уопште сахрањен у Београду.
Дисквалификујући податак из биографије Јосипа Броза јесте да је у Првом светском рату учествовао у аустроугарском нападу на Србију као припадник 10. чете 25. пуковније 42. („Вражје“) дивизије попуњене махом Хрватима, а познате по суровим злочинима према цивилном становништву у Западној Србији, те да је због истицања одликован. За његове противнике је то неоспоран доказ задојености антисрпством и неупоредивости са Дражом Михаиловићем, који се тада као млад официр борио у саставу Српске војске.
С друге стране, за команданта Југословенске војске у Отаџбини није недвосмислено утврђено на који начин је ухваћен и како се нашао у рукама идеолошких и ратних противника, те локација и начин његовог погубљења. Место где је сахрањен за сада, и после готово осам деценија, остало је непознато како не би постало место ходочашћа његових присталица и „симбол великосрпства“, како страхују антисрпски кругови у „бившим братским републикама“ и грађанистичко-аутошовинистичке групације у Србији.
Ратна улога оба команданта пуна је контроверзи, што је разумљиво у контексту њихове улоге у светском и домаћем грађанском рату. Присталице и партизана и четника оптужују супротну страну за непочинства која су чинила, истовремено прећуткујући или минимизујући злодела сопствених оружаних формација. И једни и други, што је током оружаног сукоба разумљиво, преговарали су и међусобно и са окупаторима – четници више са Италијанима, а партизани више са Немцима. Не могу се амнестирати ни за сарадњу са њима, као ни са српским квислинзима (четници) и хрватским усташама (партизани).
Ушанченост симпатизера
Објективнија истраживања и тумачења у посткомунистичком и постјугословенском периоду довела су до закључка да су се снаге и једног и другог вође успротивиле окупацији, односно да су „Срби имали два покрета отпора“. Међутим, без обзира на чињенице, неотитоистичке и неојугословенске струје то никада искрено нису прихватиле, не желећи да се одрекну антидесничарског, антинацистичког и антифашистичког монопола.
Такође, релативизују непобитну истину о почетној међусобној сарадњи, а још више да су устанак најпре покренуле и прве ослободилачке победе оствариле снаге под командом тадашњег пуковника Михаиловића, а не Јосипа Броза. Опет, „Чичини“ поштоваоци приговарају следбеницима оног другог да су за Дан устанка у Србији прогласили не неку акцију против окупатора, већ догађај када је „пуцао Србин на Србина“ – Жикица Јовановић „Шпанац“ на српске жандарме.
Највећи степен искључивости постоји у вези са злочинима једне и друге стране према цивилном становништву. Некадашњи Титови саборци и садашњи следбеници приговарају припадницима четничких јединица да су током рата деловањем злокобних тзв. црних тројки сурово, клањем, убијали поборнике комунистичке идеје, антимонархисте, симпатизере и помагаче партизанског покрета, а посебно масовно припаднике муслиманске заједнице.
Они којима је, пак, на срцу Равногорски покрет оптужују Тита и партизане да нису реаговали на усташке злочине иако су могли. Тако, наводе бројне примере међу којима посебно покољ које је извршила Францетићева „Црна легија“ у Источној Босни и средњем Подрињу иако су се знатне партизанске снаге у то време налазиле у горњем Подрињу и Фочи. Још више истичу изостајање партизанских покушаја читаво време рата да се нападне и ослободи концентрациони логор Јасеновац, који је као „фабрика смрти“ функционисао чак до друге половине априла 1945.
Селективни аргументи
Титовом репресивном режиму не само Дражини поштоваоци, него и новије генерације историографа нарочито замерају послератна масовна убиства без суда или са апсурдним пресудама, у којима су највише страдали српски интелектуалци, угледни сеоски домаћини, свештеници, идеолошки противници, чак и сопствени саборци који нису били „на линији“.
По правилу, жртве су закопаване у масовне гробнице без обележја („пасја гробља“) и обавијане „завером ћутања“, а на тим местима су ради „културе заборава“ потом често грађени објекти различите намене. Многа стратишта до данас нису истражена и обележена, а жртве сахрањене како доликује.
Оптужују их да су на истој матрици, у име лажног „братства и јединства“, блокирали истину о геноцидним размерама српског страдања у НДХ. Ту систематски блокирану истину симболизују забетониране крашке јаме. А када се неколико деценија касније актуелизују та и слична питања, из неојугословенских и неотитоистичких кругова крену вајкајуће реакције како, ето, „није тренутак“, да све то „треба препустити историчарима“ и највише како је свако преиспитивање прошлости „историјски ревизионизам“.
При томе, пренебрегавају да нема ништа лоше у ревизионизму ако се он врши на основу нових, до тада непознатих или тенденциозно тумачених чињеница. Проблем је у историјским фалсификатима. А ревизији са свеобухватног становишта требало би изложити читаво послератно раздобље када се успоставио Титов култ личности.
И када се устоличио титоизам као екстремно антисрпски мутант комунизма. Претерано оштра дефиниција? Нису ли довољни аргументи синтетичке нације и њихове територије издвојене из српског корпуса, два покрајинска „баласта“ додељена Србији али не и некој другој републици, слоган „Слаба Србија (Српство), јака Југославија“ на основу кога је функционисала заједничка држава… Треба ли набрајати даље?
Стварно и (не)могуће
У ствари, однос Тито – добитник спрам Дража – губитник није суштински зависио нити од њих лично нити од њихових војски. Био је првенствено резултат ширих, европских, па и светских геополитичких улога и исхода Другог светског рата и већ у то време, упркос прагматичном антинацистичком савезништву, увелико пројектованог сучељавања Запада и Истока у будућем Хладном рату.
Стога су се Американци и Енглези, а у контексту опредељења за трансатлантски, тј. поморски (беацххеад) „Нормандијски мостобран“ са проходнијим равничарским залеђем, а не за искрцавање на Балкану са непроходном планинском унутрашњошћу, одлучили за Тита. Разлог је једноставан: за разлику од Драже, он је био спреман да српским главама и пустошењем српских земаља плати – а зашто не би – везивање знатних немачких трупа за балканско војиште.
Уосталом, зар није индикативно што Тито, комуниста и партизан, после немачког десанта на Дрвар није побегао на исток Русима, него на запад, у Бари, западним савезницима, па потом, опет у близину њих, на Вис.
Тито је Западу био ратна зихер-аквизиција за несумњиво очекивани послератни геополитички дуел. Будући да формула фифти-фифти није у стварности профункционисала, поузданији гарант да ће Југославија бити кључна карика у атлантистичком опкољавању и кенанистичком „обуздавању“ руског Хеартланд-а Евроазије, био је пре хрватски римокатолик и револуционар Тито него српски православац и високи официр Дража.
Јер, ризик Американаца и Запада био је велики: постојала је реална опасност да се евентуалним ратним тријумфом Дражине војске и следственом доминацијом традиционално русофилног српског фактора у послератној Југославији, земља (пре)оријентише на проруски курс. То би читаву „Стратегију анаконде“ довело у питање и срушило глобалну атлантистичку геополитичку конструкцију.
Стога је са америчког становишта управо Тито био важан и далекосежно добар избор. Да је то тачно уверава Лорејн Лис у књизи индикативног наслова Одржавање Тита на површини (1997), где је детаљно анализирала америчко хладноратовско фаворизовање југословенског председника. У њој ауторка наводи изјаву Џона Фостера Далса, државног секретара САД 1953-1959 – очигледно презадовољног резултатима састанка са Титом на Брионима 1955 – да му је то био један од најлепших икада проведених дана.
* * *
А да је европска и глобална геополитичка констелација била другачија – шта би било са Титом и Дражом? Тито свакако не би данас почивао на Дедињу и питање његовог измештања се не би постављало. А можда му се ни гроб не би знао. Или би, пак, „пацовским каналима“ био извучен негде у амерички део света. А Дража би по свој прилици постао маршал, пардон војвода, у српској историји раме уз раме са Путником, Степом, Мишићем и Бојовићем.
После србоцида који су спровеле хрватске усташе, обнова Југославија била би нонсенс, већ би уступила место интегралној српској држави у границама српских земаља. Ако би Југославија ипак морала да опстане, онда би се унутар ње формирала српска политичко-територијална јединица налик на Мољевићеву идеју „Хомогене Србије“ из 1941, док би Хрватска у правом смислу остала „остатак остатака“ и под старатељством.
Подразумева се да би држава остала монархија. А у њеном престоном Београду, поред осталог, одржавао би се традиционални фудбалски дерби. Али не клубова под називом „Црвена звезда“ и „Партизан“, већ, на пример, „Златне кокарде“ и „Четника“. И утакмица се не би играла на Стадиону ЈНА, већ на Стадиону ЈВуО. Мада, обрачуни навијача, руку на срце, ни тада не би изостајали.
