Pročitaj mi članakIdeja Aleksandra Šapića da izmesti Titov grob, a da Draži podigne spomenik u Beogradu, izazvala je pravu buru u srpskoj javnosti. Time je bačena senka na neke aktuelne procese, ali i otvoreno važno pitanje za naš narod
Kada je nedavno gradonačelnik Beograda aktuelizovao svoj predlog da se posmrtni ostaci Josipa Broza Tita uklone iz Kuće cveća (pod uslovom da su uopšte tu) i tom objektu promeni namena, očekivano je izazvao pravu buru. Pride, idejom da se na nekoj od najreprezentativnijih lokacija u glavnom gradu podigne spomenik Dragoljubu Draži Mihailoviću kakav zaslužuje, još više je uzbudio srpsku javnost.
Time je bivši vrhunski vaterpolista za sebe i (vladajuću) stranku kojoj pripada jednim šutom pogodio najmanje tri cilja. Prvo, pokazao je doslednost, bilo pravu ili fingiranu, drugo, „osvežio“ je percepciju o ličnom i stranačkom nacionalnom naboju i treće, ponovo je otvorio polemiku koja će javnost, barem na neko vreme, prilično zaokupiti.
U stvari, tom temom nikako nije mogao da promaši, budući da će se većina Srba, još i medijski podstaknuta, nesumnjivo „primiti“ na raspravu.
Tako će se „otvoriti ventil“ za smanjenje naraslih društvenih tenzija, tj. biti skrajnuti nagomilani delikatniji, egzistencijalni problemi. U TV emisijama će se pojaviti novi mutant rijalitija – praviće se ankete ZA ili PROTIV jednog i drugog predloga, defilovaće „analitičari“ i „univerzalni eksperti“, polemisaće se o „najvećem sinu naših naroda i narodnosti“ i „prvom gerilcu u porobljenoj Evropi“, sevaće senzacije…
Ali, zato će u drugi plan biti gurnuta tako važna aktuelna pitanja poput Kosova i Metohije, „Rio Tinta“ i litijuma, pritisaka na Republiku Srpsku, cene naručenih „rafala“, odnosa sa Rusijom i učešća na kazanjskom samitu BRIKS-a, upitnosti „evropskog puta“, svekolike opravdanosti EKSPO-a, promašenosti projekta „Otvoreni Balkan“, nezadovoljstva prosvetara…
Šta nam je poznato?
O „Drugu Titu“ i „Čiča-Draži“ se zna prilično i saznaje se sve više, ali nikako dovoljno i potpuno.
O partizanskom vođi i kasnijem „voljenom“ doživotnom jugoslovenskom predsedniku domaća nauka je rekla neuporedivo više, ali su to mahom ličnom korišću motivisana, ideološki opterećena i autocenzurom ograničena pisanija. Interesantnije je ono šta se o njemu ne zna nego ono šta se zna. Na primer, s razlogom se u pitanje dovodi njegov pravi identitet i da li je uopšte sahranjen u Beogradu.
Diskvalifikujući podatak iz biografije Josipa Broza jeste da je u Prvom svetskom ratu učestvovao u austrougarskom napadu na Srbiju kao pripadnik 10. čete 25. pukovnije 42. („Vražje“) divizije popunjene mahom Hrvatima, a poznate po surovim zločinima prema civilnom stanovništvu u Zapadnoj Srbiji, te da je zbog isticanja odlikovan. Za njegove protivnike je to neosporan dokaz zadojenosti antisrpstvom i neuporedivosti sa Dražom Mihailovićem, koji se tada kao mlad oficir borio u sastavu Srpske vojske.
S druge strane, za komandanta Jugoslovenske vojske u Otadžbini nije nedvosmisleno utvrđeno na koji način je uhvaćen i kako se našao u rukama ideoloških i ratnih protivnika, te lokacija i način njegovog pogubljenja. Mesto gde je sahranjen za sada, i posle gotovo osam decenija, ostalo je nepoznato kako ne bi postalo mesto hodočašća njegovih pristalica i „simbol velikosrpstva“, kako strahuju antisrpski krugovi u „bivšim bratskim republikama“ i građanističko-autošovinističke grupacije u Srbiji.
Ratna uloga oba komandanta puna je kontroverzi, što je razumljivo u kontekstu njihove uloge u svetskom i domaćem građanskom ratu. Pristalice i partizana i četnika optužuju suprotnu stranu za nepočinstva koja su činila, istovremeno prećutkujući ili minimizujući zlodela sopstvenih oružanih formacija. I jedni i drugi, što je tokom oružanog sukoba razumljivo, pregovarali su i međusobno i sa okupatorima – četnici više sa Italijanima, a partizani više sa Nemcima. Ne mogu se amnestirati ni za saradnju sa njima, kao ni sa srpskim kvislinzima (četnici) i hrvatskim ustašama (partizani).
Ušančenost simpatizera
Objektivnija istraživanja i tumačenja u postkomunističkom i postjugoslovenskom periodu dovela su do zaključka da su se snage i jednog i drugog vođe usprotivile okupaciji, odnosno da su „Srbi imali dva pokreta otpora“. Međutim, bez obzira na činjenice, neotitoističke i neojugoslovenske struje to nikada iskreno nisu prihvatile, ne želeći da se odreknu antidesničarskog, antinacističkog i antifašističkog monopola.
Takođe, relativizuju nepobitnu istinu o početnoj međusobnoj saradnji, a još više da su ustanak najpre pokrenule i prve oslobodilačke pobede ostvarile snage pod komandom tadašnjeg pukovnika Mihailovića, a ne Josipa Broza. Opet, „Čičini“ poštovaoci prigovaraju sledbenicima onog drugog da su za Dan ustanka u Srbiji proglasili ne neku akciju protiv okupatora, već događaj kada je „pucao Srbin na Srbina“ – Žikica Jovanović „Španac“ na srpske žandarme.
Najveći stepen isključivosti postoji u vezi sa zločinima jedne i druge strane prema civilnom stanovništvu. Nekadašnji Titovi saborci i sadašnji sledbenici prigovaraju pripadnicima četničkih jedinica da su tokom rata delovanjem zlokobnih tzv. crnih trojki surovo, klanjem, ubijali pobornike komunističke ideje, antimonarhiste, simpatizere i pomagače partizanskog pokreta, a posebno masovno pripadnike muslimanske zajednice.
Oni kojima je, pak, na srcu Ravnogorski pokret optužuju Tita i partizane da nisu reagovali na ustaške zločine iako su mogli. Tako, navode brojne primere među kojima posebno pokolj koje je izvršila Francetićeva „Crna legija“ u Istočnoj Bosni i srednjem Podrinju iako su se znatne partizanske snage u to vreme nalazile u gornjem Podrinju i Foči. Još više ističu izostajanje partizanskih pokušaja čitavo vreme rata da se napadne i oslobodi koncentracioni logor Jasenovac, koji je kao „fabrika smrti“ funkcionisao čak do druge polovine aprila 1945.
Selektivni argumenti
Titovom represivnom režimu ne samo Dražini poštovaoci, nego i novije generacije istoriografa naročito zameraju posleratna masovna ubistva bez suda ili sa apsurdnim presudama, u kojima su najviše stradali srpski intelektualci, ugledni seoski domaćini, sveštenici, ideološki protivnici, čak i sopstveni saborci koji nisu bili „na liniji“.
Po pravilu, žrtve su zakopavane u masovne grobnice bez obeležja („pasja groblja“) i obavijane „zaverom ćutanja“, a na tim mestima su radi „kulture zaborava“ potom često građeni objekti različite namene. Mnoga stratišta do danas nisu istražena i obeležena, a žrtve sahranjene kako dolikuje.
Optužuju ih da su na istoj matrici, u ime lažnog „bratstva i jedinstva“, blokirali istinu o genocidnim razmerama srpskog stradanja u NDH. Tu sistematski blokiranu istinu simbolizuju zabetonirane kraške jame. A kada se nekoliko decenija kasnije aktuelizuju ta i slična pitanja, iz neojugoslovenskih i neotitoističkih krugova krenu vajkajuće reakcije kako, eto, „nije trenutak“, da sve to „treba prepustiti istoričarima“ i najviše kako je svako preispitivanje prošlosti „istorijski revizionizam“.
Pri tome, prenebregavaju da nema ništa loše u revizionizmu ako se on vrši na osnovu novih, do tada nepoznatih ili tendenciozno tumačenih činjenica. Problem je u istorijskim falsifikatima. A reviziji sa sveobuhvatnog stanovišta trebalo bi izložiti čitavo posleratno razdoblje kada se uspostavio Titov kult ličnosti.
I kada se ustoličio titoizam kao ekstremno antisrpski mutant komunizma. Preterano oštra definicija? Nisu li dovoljni argumenti sintetičke nacije i njihove teritorije izdvojene iz srpskog korpusa, dva pokrajinska „balasta“ dodeljena Srbiji ali ne i nekoj drugoj republici, slogan „Slaba Srbija (Srpstvo), jaka Jugoslavija“ na osnovu koga je funkcionisala zajednička država… Treba li nabrajati dalje?
Stvarno i (ne)moguće
U stvari, odnos Tito – dobitnik spram Draža – gubitnik nije suštinski zavisio niti od njih lično niti od njihovih vojski. Bio je prvenstveno rezultat širih, evropskih, pa i svetskih geopolitičkih uloga i ishoda Drugog svetskog rata i već u to vreme, uprkos pragmatičnom antinacističkom savezništvu, uveliko projektovanog sučeljavanja Zapada i Istoka u budućem Hladnom ratu.
Stoga su se Amerikanci i Englezi, a u kontekstu opredeljenja za transatlantski, tj. pomorski (beachhead) „Normandijski mostobran“ sa prohodnijim ravničarskim zaleđem, a ne za iskrcavanje na Balkanu sa neprohodnom planinskom unutrašnjošću, odlučili za Tita. Razlog je jednostavan: za razliku od Draže, on je bio spreman da srpskim glavama i pustošenjem srpskih zemalja plati – a zašto ne bi – vezivanje znatnih nemačkih trupa za balkansko vojište.
Uostalom, zar nije indikativno što Tito, komunista i partizan, posle nemačkog desanta na Drvar nije pobegao na istok Rusima, nego na zapad, u Bari, zapadnim saveznicima, pa potom, opet u blizinu njih, na Vis.
Tito je Zapadu bio ratna ziher-akvizicija za nesumnjivo očekivani posleratni geopolitički duel. Budući da formula fifti-fifti nije u stvarnosti profunkcionisala, pouzdaniji garant da će Jugoslavija biti ključna karika u atlantističkom opkoljavanju i kenanističkom „obuzdavanju“ ruskog Heartland-a Evroazije, bio je pre hrvatski rimokatolik i revolucionar Tito nego srpski pravoslavac i visoki oficir Draža.
Jer, rizik Amerikanaca i Zapada bio je veliki: postojala je realna opasnost da se eventualnim ratnim trijumfom Dražine vojske i sledstvenom dominacijom tradicionalno rusofilnog srpskog faktora u posleratnoj Jugoslaviji, zemlja (pre)orijentiše na proruski kurs. To bi čitavu „Strategiju anakonde“ dovelo u pitanje i srušilo globalnu atlantističku geopolitičku konstrukciju.
Stoga je sa američkog stanovišta upravo Tito bio važan i dalekosežno dobar izbor. Da je to tačno uverava Lorejn Lis u knjizi indikativnog naslova Održavanje Tita na površini (1997), gde je detaljno analizirala američko hladnoratovsko favorizovanje jugoslovenskog predsednika. U njoj autorka navodi izjavu Džona Fostera Dalsa, državnog sekretara SAD 1953-1959 – očigledno prezadovoljnog rezultatima sastanka sa Titom na Brionima 1955 – da mu je to bio jedan od najlepših ikada provedenih dana.
* * *
A da je evropska i globalna geopolitička konstelacija bila drugačija – šta bi bilo sa Titom i Dražom? Tito svakako ne bi danas počivao na Dedinju i pitanje njegovog izmeštanja se ne bi postavljalo. A možda mu se ni grob ne bi znao. Ili bi, pak, „pacovskim kanalima“ bio izvučen negde u američki deo sveta. A Draža bi po svoj prilici postao maršal, pardon vojvoda, u srpskoj istoriji rame uz rame sa Putnikom, Stepom, Mišićem i Bojovićem.
Posle srbocida koji su sprovele hrvatske ustaše, obnova Jugoslavija bila bi nonsens, već bi ustupila mesto integralnoj srpskoj državi u granicama srpskih zemalja. Ako bi Jugoslavija ipak morala da opstane, onda bi se unutar nje formirala srpska političko-teritorijalna jedinica nalik na Moljevićevu ideju „Homogene Srbije“ iz 1941, dok bi Hrvatska u pravom smislu ostala „ostatak ostataka“ i pod starateljstvom.
Podrazumeva se da bi država ostala monarhija. A u njenom prestonom Beogradu, pored ostalog, održavao bi se tradicionalni fudbalski derbi. Ali ne klubova pod nazivom „Crvena zvezda“ i „Partizan“, već, na primer, „Zlatne kokarde“ i „Četnika“. I utakmica se ne bi igrala na Stadionu JNA, već na Stadionu JVuO. Mada, obračuni navijača, ruku na srce, ni tada ne bi izostajali.
