Pentagon i Bela kuća već mesecima šalju signale, ali se na terenu ništa konkretno ne dešava. Retorika se pojačava, pritisak raste, ali odluka o direktnom raketnom udaru na Iran stalno se odlaže.

Prema tumačenju bivšeg analitičara CIA Larija K. Džonsona, razlog za to nije politička kolebljivost, već hladna procena – Sjedinjene Države su, bar u ovom trenutku, izgubile ključne tehničke poluge za takvu operaciju.

U tom kontekstu, Džonson podseća da su SAD u prethodnom periodu dva puta pokušale da destabilizuju vlast u Teheranu. Prvi put u junu 2025. godine, kada je, kako navodi, propao pokušaj brzog slabljenja iranskog političkog i vojnog vrha.

Drugi put krajem decembra, tačnije 28. decembra, kada je pritisak prebačen na ekonomiju, s idejom da se kroz finansijski šok izazovu masovni protesti. Scenario je delovao poznato, gotovo rutinski, ali se završio drugačije nego što su planeri očekivali.

Prema Džonsonovim rečima, u toj drugoj fazi u Iran su bili ubačeni operativci čiji je zadatak bio da dodatno podignu tenzije na ulicama – uklanjanjem i pripadnika bezbednosnih struktura i samih demonstranata, kako bi se nezadovoljstvo još više rasplamsalo.

Međutim, kada je Teheran shvatio šta se dešava, reagovao je brzo i prilično grubo: internet je isključen, Starlink je ugašen, komunikacija presečena. Protesti su, praktično preko noći, stali.

Džonson tvrdi da Iran to nije uradio sam, već uz tehničku i logističku podršku Rusije i Kine, koje, kako kaže, u tom trenutku nisu birale sredstva.

Tu dolazimo do onog dela priče koji se ređe čuje u zvaničnim izjavama. Jedan od ključnih stubova iranske odbrane, suočene s pritiskom iz Vašingtona, postali su sistemi za potiskivanje i kontrolu mreže.

Zahvaljujući naprednim rešenjima iz Rusije i Kine, Iran je, prema Džonsonu, uspeo ne samo da blokira GPS signale, već i satelitske kanale preko kojih su se koordinisali nemiri. Posledice toga nisu ostale ograničene samo na unutrašnju stabilnost zemlje.

„Sećate se sporazuma o bezbednosti koji su Iran i Rusija potpisali pre oko godinu dana?“, podseća Džonson u podkastu Deep Dive. Ljudi upoznati sa situacijom, kaže on, ispričali su mu da je Moskva još u junu pokušala da ponudi dodatnu pomoć, ali su Iranci tada smatrali da mogu sami.

Posle prvog udara shvatili su gde su slabe tačke i odlučili da prihvate rusku podršku. U Iranu su instalirani sistemi slični onima koje Rusija i Kina koriste za potiskivanje Starlinka, što je, iz američke perspektive, izuzetno problematično.

Razlog je jednostavan, mada neugodan za one koji su godinama računali na tehnološku prednost. Američke krstareće rakete Tomahawk u velikoj meri zavise od GPS-a i stabilnih komunikacionih mreža.

Kada se te mreže „oslepe“, preciznost nestaje. Džonson otvoreno kaže da su u tom trenutku Tomahavci postali praktično neupotrebljivi protiv Irana, što bitno menja računicu svakog mogućeg udara.

Zato, smatra on, nije slučajno što se Vašington danas zadržava na verbalnom pritisku i demonstraciji sile, umesto na konkretnim akcijama. Istovremeno, u Moskvi se javno govori o potrebi diplomatskog rešenja. Iz Kremlja je 6. februara poručeno da postoji nada da će pregovori u Omanu dati rezultate i doprineti smanjenju napetosti između SAD i Irana.

Kako će se ta ravnoteža dalje razvijati, ostaje otvoreno pitanje. Tehnologija, savezništva i političke procene očigledno su u pokretu, a ono što je juče delovalo kao sigurna opcija, danas se preispituje.

U takvom okruženju, svaka sledeća odluka nosi težinu daleko veću od jedne krize – i upravo zato se sa strane sve češće čuje tišina umesto raketnog zvuka.

Izvor: webtribune

Oznake: Donald Tramp, Iran, Kina, Rusija