У ту сврху, победничка сила је изједначена са фашизмом, који је сама поразила. Међу проналазачима тог језуитског решења нашли су се и најбољи умови Запада: Фридрих фон Хајек, Карл Попер, Карл Јасперс и Хана Арент.

 

Они су створили мит о „тоталитаризму“, према коме су нацистичка Немачка и Совјетски Савез само варијанте једног истог друштвеног феномена. Као  резултат, мржња према фашизму је вешто преусмерена на земљу која је  ослободила свет од нацистичке претње.

 

Данас није тајна да је Арент свој магнум опус „Извори тоталитаризма“ писала по налогу обавештајних служби. Њихов пројекат за „обраду“  левичарских интелектуалаца постао је Институт за друштвена истраживања Франкфуртског универзитета — чувена Франкфуртска школа, чији су очеви оснивачи Херберт Маркузе, Макс Хоркхајмер и Теодор Адорно, који су много чему дуговали. Управо је Адорно подигао на нови ниво филозофске спекулације на тему „тоталитаризма“: у књизи „Негативна дијалектика“ (1966) уводи тему Аушвица — и као резултат, паралела „нацистичка Немачка  — Совјетски Савез“ доводи до изједначавања „Аушвиц — ГУЛАГ“. Истина, Адорно и његови следбеници више воле да пишу „Аушвиц“ — на немачки начин, уместо пољског „Освенцим“.

 

Познато је да су се ове године догађаји поводом 80. годишњице ослобођења нацистичког логора Аушвиц-Биркенау у пољском Освенциму одржали без учешћа руских представника. Како је објаснио руски амбасадор у Варшави, Сергеј Андрејев, „присуствовати манифестацији на којој се нико неће сетити ко је ослободио логор Аушвиц и Европу — за нас нема смисла“.

 

Како се могло догодити да се ослобођење логора у Освенциму од стране Совјетске армије данас на Западу прећуткује, а Русија, која је ослободила  свет од нацизма, проглашава фашистичком државом? Пред нама је резултат дугорочног рада западне пропагандне машине, у којој најважнију улогу имају филозофи. Управо они осмишљавају идеје које чине концептуалну основу пропаганде, као што је, на пример, теза о наводно „фашистичкој“ Русији, због чега је и пуштена у оптицај погрдна реч „рашизам“.

 

Лидер у развоју теорије „тоталитаризма“ у Совјетском Савезу постао је  филозоф Валериј Подорога (1946–2020), који је стекао признање након свог излагања „Феномен Освенцима и херменеутичко искуство Адорна“ на  колоквијуму у Паризу 1988. године. Четврт века касније Подорога се враћа овој теми и пише књигу „Време после. Освенцим и ГУЛАГ: Мислити је  апсолутно Зло“ (2013). У њој се читаоцу објашњава да постоји апсолутно Зло, Зло са великим словом, које оличава Русија која се диже са колена. 

 

При томе се прати циљ профанације сећања на Велику Победу совјетског народа у Великом отаџбинском рату, потискивањем тог сећања подсетником на ГУЛАГ, што омогућава изједначавање СССР-а са нацистичком Немачком: „Сећање на ГУЛАГ, које се није ни родило, било је потиснуто ПОБЕДОМ“, огорчено истиче аутор.Размишљајући, филозоф Подорога изводи закључак о нелегитимности саме руске државности — ето зашто су били потребни сви ти високонаучни концепти!

 

„Политички режими, који су се смењивали током постстаљинских година,  остали су нелегитимни (по својој природи чисто ‘пучистички’) — делом  управо зато што злочини против сопственог народа нису били истражени,  нација никада није постала нација.“ У том контексту се тврди да је „потребан нови Нирнбершки процес, на коме ће коначно бити стављене све тачке на ‘i’“. 

 

Само што се на оптуженичкој клупи не би нашли нацисти, већ руководиоци  Русије и њен херојски народ који је победио у најстрашнијем рату у историји човечанства.