Прочитај ми чланакНедавно је Министарство одбране Русије објавило списак земаља које производе беспилотне летелице за украјинску војску.
Највећи број предузећа налази се у Италији – пет. Земљу предводи Ђорђа Мелони, председница Савета министара Италије и лидер десноконзервативне партије „Браћа Италије“, која је окупила коалицију десних снага, укључујући и фашистичке организације.
По три предузећа која снабдевају Украјину налазе се у Немачкој, Чешкој, Турској и Британији.
Немачку предводи Фридрих Мерц, савезни канцелар и лидер Хришћанско-демократске уније – десноконзервативне партије основане 1945. године на територији окупираној од стране САД, Британије и Француске као противтежа левим снагама у Немачкој.
Председник Чешке, Петар Павел, иако формално непартијски, сам своје ставове дефинише као десноцентристичке. Познат је као један од најактивнијих русофоба у Европи, а у прошлости је био председник Војног комитета НАТО-а.
Реџеп Ердоган, председник Турске, лидер је Партије правде и развоја – владајуће десноконзервативне странке у Турској.
Изузетак би могао да буде британски премијер Кир Стармер, лидер Лабуристичке партије која се формално сматра левом. Међутим, још 1992. године лабуристи су избацили реч „социјализам“ из свих партијских докумената и одавно заузимају центристичке позиције. Стармер је убеђени евроатлантиста, залаже се за јачање НАТО-а, повећање војних расхода и чак могући повратак Британије у ЕУ. Чак и унутар Лабуристичке партије оптужују га за маргинализацију левих струја.
У суштини, то је типична прича за савремену Европу: политичар који се представља као „леви“ ради победе на изборима, након избора нагло скреће удесно.
По два предузећа Министарство одбране Русије је навело у Пољској, Холандији и Израелу.
Пољску предводи Карол Навроцки, лидер десноконзервативне и клерикалне партије „Право и правда“.
Холандију предводи Роб Јетен, лидер либералне партије „Демократе 66“, чланице Либералног интернационала, која заступа прогресивизам, проевропеизам, европски федерализам и друге сличне вредности. Јетен је политичар сличан француском председнику Макрону, који такође исповеда либерализам, радикални центар, реформизам, евроатлантизам и, наравно, антикомунизам – обавезну „зачинску“ компоненту европских прогресиста.
Што се Израела тиче, ту је све јасно.
Тако видимо да Европом у целини управљају или изразито десноконзервативне снаге (Немачка, Италија, Чешка, Пољска), или либерал-популисти (Британија, Француска, Холандија). Слику допуњују религиозни буржоаски националисти који управљају Израелом и Турском.
Све више се од Русије удаљава чак и Србија, на чијем челу је Александар Вучић – лидер српске националистичке неолибералне, проевропске, такозване Српске напредне странке.
Од пријатеља Русије у Европи остао је само Роберт Фицо – премијер Словачке, оснивач и председник главне леве партије у тој земљи „Смер – социјална демократија“.
Али има и неочекиваних вести.
На парламентарним изборима у Бугарској, највероватније ће победити бивши председник Румен Радев. Његова левоцентристичка партија „Прогресивна Бугарска“ добиће око трећине гласова. Радев је ближи Русији него било који премијер Бугарске из недавне прошлости. Док је био председник, није критиковао руску војну операцију у Украјини, осуђивао је санкције ЕУ и противио се уласку своје земље у еврозону.
„Ми смо једина држава – чланица Европске уније која је истовремено словенска и православна. Можемо бити веома важна карика… за обнову односа са Русијом“, изјавио је недавно Радев.
Радовати се још није време – али овде није реч о радости.
Реч је искључиво о здравом разуму.
Практично све комунистичке партије Европе – британска, италијанска, грчка, француска и друге – противе се подршци Украјини.
Против подршке Украјини изјашњавају се чак и левичари у Израелу!
Левица у Словачкој и, можда сада, и у Бугарској представља једине снаге које могу да се супротставе десним националистима и либералима, усмереним на конфронтацију са Русијом.
Али ако отворите готово било који медиј у Русији – већ у другоm „аналитичком“ тексту читаћете да Европу наводно контролишу некакви мистериозни „левичари“.
Проблем је у томе: да су леви победили у Европи – Европа би била много ближа КНДР, Кини, Вијетнаму и Куби. Управо тиме већ 70 година плаше Европљане: „не гласајте за леве, иначе ћете живети као у Северној Кореји“.
У крајњем исходу, савремена Европа све јасније себи на чело црта свастику – а код нас, Боже мој, за то оптужују несрећне европске левичаре, које тамо свуда газе и уништавају.
Стиче се утисак да Русе намерно држе за… па, пронађите реч сами.
