Александру Вучићу је истекао рок трајања. Његов клептократско-шалабајзерски режим пуца по шавовима. Могу да га спасу само трвења у широком антивучићевском блоку, уколико његови актери не буду на висини своје историјске одговорности

Безмало 15 месеци од пада новосадске надстрешнице и почетка највећих и најдужих антивладиних протеста у Србији и у овом делу света, ситуација је прилично јасна. И поред „замора материјала“, тренд је евидентан: Вучићева власт се распада по свим шавовима, пад популарности и поверења се наставља, а отпор или бар незадовољство унутар многих институција постоји чак и ако није видљив.

Режим повлачи ирационалне потезе, показујући да је изгубио контакт са стварношћу, што је – рећи ће политички теоретичари – знак да је свестан да постојећи тренд није могуће зауставити.

Једна афера пристиже другу, међународни кредибилитет му је такав да светски лидери прелазе на другу страну улице када им Вучић крене у сусрет. Не ради се ту само о кредибилитету него о свести да он више није способан да испоручи било какве резултате, само проблеме.

Протести у Србији масовни су годинама

Не само од пада надстрешнице, него од 2016. године до данас („Не давимо Београд“ и протести против политичког насиља на Радио-телевизији Војводине, па надаље), бунт у Србији је цикличан и континуиран. Утихне, а онда се поново врати, организованији, јачи и бројнији. Нема сумње да ће се тако нешто дешавати и убудуће, јер бес грађана није нестао, већ је постао инхерентан.

Власт се оголила до краја, показала своје право лице, изазавши одијум чак и међу онима који су донедавно имали колико-толико поверење у њу. Дуго трешење дрвета почело је по први пут да даје одличне резултате, труле воћке са њега убрзано отпадају.

Шта брже расте – цене или зараде?

Свему овоме треба додати економску кризу која дрма Србијом, а која је последица накарадне економске политике која је вођена деценију и нешто, ослањајући се искључиво на утиске (и пљачку државних ресурса), а не на стварне и одрживе помаке. Грађани је већ итекако осећају, временом ће бити све видљивија.

Бар када је реч о роби широке потрошње, Србија је по висини цена апсолутни лидер у региону. Наставиће се и тај тренд, који је последица поменуте економске политике засноване на пропаганди и сензацијама. Дакако, и на „прерасподели ресурса“.

Сиромаштво расте, социјална раслојавања су интензивирана, Србија више личи на феудалну државу него на уређено демократско друштво.

Насиље је једини одговор који власт може да смисли

Укратко, немогуће је замислити да је неко од грађана који је успео да увиди право лице клептократско-шалабајзерског режима, који му је завукао руку дубоко у џеп и покушао да га „распамети“, чак и ако се тренутно повукао у топлину свог дома – спреман да му поврати поверење или да буде бар индиферентан према њему. Обрнути процес је итекако могуће замислити, упркос томе што пропагандна машинерија режима ради у три смене, трошећи много новца грађана, склоњеног по разним сламарицама.

Насиље је једини одговор који власт може да смисли. Језик јој се потпуно потрошио, преостала је прича о безбедности и угрожености, страним и унутрашњим непријатељима. Свакако јој одговарају актуелна светска лудила. Али чак и ако замислимо неке озбиљније турбуленције у региону, тешко да би Вучић могао да произведе тзв. окупљање под једну заставу и уз једног лидера услед тектонских догађаја. Истекао му је рок трајања, као ономад Милошевићу, којем НАТО интервенција није помогла у томе. Напротив. Људи се не окупљају око трагикомичних личности којима је ореол пао у баруштину.

Створена је и преторијанска гарда криминално-полицијска

Наравно, не треба режим потценити. Много се пара нахапало, а створена је и преторијанска гарда криминално-полицијска, која ће бити коришћена за очување режима без икаквих скрупула. Али, и поред тога, тешко је поверовати да је толико јак да Србију у садашњим унутрашњим и спољним околностима претвори у Белорусију.

Све у свему, режим се налази на ивици провалије или је, ако користимо другачију метафору, сатеран у ћошак као олињала, бесна лисица. Може да угризе, неко може да настрада, то не треба заборавити и треба бити мудар и опрезан.

Ко све треба да стане на исту страну?

Једини ко може спасити режим јесте широки антивучићевски блок уколико не схвати да је тренутно убедљиво најважнија ствар – преотети државу из руку домаћег, али и међународног организованог криминала. А да је све друго секундарно.

Дакле, сви који се налазе са ове стране реке, поготово они који могу да доносе неке одлуке, имају огромну одговорност. Ту не сме да буде импровизације и спутавајуће страсти. Треба стати на лопту и сагледати стање на терену, као што је то знао да уради чувени фудбалер сарајевског „Жеље“ Мехмед Меша Баждаревић. Режим губи убедљивим резултатом, али рачуна на аутоголове умором, страшћу и песмама омамљеног противника.

Студенти су до сада показали способност да доносе мудре одлуке, упркос бројним грешкама и унутрашњим неспоразумима. Надати се да ће се концентрисати на главног противника и обуставити рат против опозиције, каква год да је. Никоме то не треба. Ваљда је могуће направити некакакав пакт о ненападању и о заједничком циљу, и не баштинити напредњачке пропагандне успехе против политичког организовања као таквог. Глупо и контрапродуктивно је терцирати режиму у борби против опозиционих странака.

Са друге стране, опозиција, колико год да се осећа повређеном, јер јој неко поручује да би требало мало да оде на клупу за резервне играче – не би смела да „буши“ студентски покрет. Глупо је и контрапродуктивно за њу саму.

Замке странпутица и моралне панике

Рецимо, сада је актуелна прича о томе да би требало да Вучићеви противници буду изразито проевропски. Реално се тога, у овој мери, опозиција сетила тек сада. Нешто се баш не сећамо да је раније снажно гурала европску причу, огрћући се европским заставама, бар не овако жестоко. И она је тада процењивала да Вучића може да склони само широки идеолошки блок.

Сада јој ова прича одговара јер се припрема да на тој платформи изађе на изборе. Наравно, нико не треба да мисли да Србија, уколико хоће да изгради нормално друштво, има неки други пут осим европског. На крају, студенти промовишу европске вредности, ваљда су свесни да нема ништа ни од владавине права ни од борбе против корупције, ако буду окренути према истоку.

Странпутица је ако се политичке одлуке доносе на основу гунгуле и моралних паника на друштвеним мрежама. Постоје релевантни истраживачи јавног мњења и аналитичари који могу предложити најбољи пут за победу режима. Без страсти. Поштујући науку. И то у правом тренутку. Можда оно што важи овога тренутка неће важити за неколико месеци.

Обуздавање страсти

Уколико истраживања кажу да сви треба да подрже студентску листу, јер ће се тако створити референдумска атмосфера, онда опозиционе странке треба то и да учине. Цена јесте висока, али ће још већа бити уколико, зарад својих партикуларних интереса, омогуће опстанак Вучићевог режима. Са друге стране, студентски покрет не сме да се понаша као да је ухватио Свевидећег за мошнице, као скупина великих и безгрешних праведника.

Можда ће резултат бити бољи ако антивучићевски блок изађе у две или три колоне. То исто није ствар коју треба а приори одбацити, и вриштати око тога. Али и такву одлуку треба донети као рационалну и потковану одлуку, а не на основу страсти.

На крају, треба бити свестан да ће лакше бити савладати режим на изборима, уз све очекиване изборне манипулације, него владати поствучићевском државом. Неће бити лако наследити дубоко криминализовану, деинституционализовану земљу и спаљено друштво.

Вучићев режим ће пасти, у некој реалној будућности, а његове катастрофалне последице ће бити горе што дуже буде дрмао нашим животима. Сваки дан је битан, јер се ствари убрзано погоршавају.

Извор: vreme

Ознаке: Александар Вучић, опозиција, студенти у блокади