Pročitaj mi članakSrpska diplomatija, kojom rukovodi Aleksandar Vučić, značajno doprinosi učvršćivanju nezavisnosti lažne albanske republike Kosovo. Tamara Vučić je u oktobru 2024. godine posetila Keniju, da bi Kenija pet meseci kasnije priznala Kosovo. Marko Đurić je 3. aprila 2025. razgovarao sa sudanskim ministrom spoljnih poslova, a Sudan je devet dana kasnije priznao Kosovo. Isto se dogodilo i posle Đurićevih akcija u Siriji i na Bahamima. Vučić je u Vašington poslao Bajdenovog abonenta Dragana Šutanovca kako bi otvoreno provocirao Trampa. Srpski ambasador u Rusiji, Momčilo Babić, ne sme ni da se oglasi o ubistvu predstavnika SDPR-a u Moskvi, kao ni o hapšenju Mladena Petkovića u Kirgistanu. I ranije su vladari Srbije u diplomatiju ubacivali kriminalce, ludake, kurve i parazite, ali Vučić je prevazišao sve nivoe diletantizma i sramote.
Aleksandar Vučić je spoljnu politiku Republike Srbije prilagodio svojim ličnim interesima. Da bi ispunio obaveze prema zapadnim centrima moći, pre svega oko učvršćivanja nezavisnosti albanske lažne države Kosovo, Vučić je bezuslovnu kapitulaciju proglasio za strategiju srpske diplomatije.
Otkad je doveden na vlast, Vučić je pristao na Briselski sporazum i šezdesetak pratećih dokumenata, kojima je obavezao Srbiju da sa teritorije Kosova i Metohije povuče i poslednje ostatke svojih institucija. Predao je telekomunikacijski i energetski sistem, kao i imovinu javnih preduzeća, a raspustio civilnu zaštitu i pravosuđe. Prihvatanjem tzv. Francusko-nemačkog plana otvorio je put albanskoj državi ka učlanjenju u Ujedinjene nacije i ostale međunarodne organizacije, pa i za „normalizaciju odnosa Srbije i Kosova kroz uzajmno priznanje“.
Od marta 2023, kada je pristao na tzv. Ohridski sporazum, Vučić je pokrenuo seriju diplomatskih aktivnosti, koje su nanele nesagledivu štetu srpskim državnim i nacionalnim interesima, ali i korist njegovim političkim i poslovnim partnerima iz Prištine. Za izvršenje tog prljavog posla angažovao je šefa diplomatije Marka Đurića i svoju suprugu Tamaru Đukanović Vučić. Njih dvoje su, u odvojenim aranžmanima, organizovali turneje po Africi.
Tamara Vučić je, od jula do oktobra 2024. godine, posetila četiri afričke zemlje, sa proklamovanim ciljem da „jača bilateralne odnose, kulturnu i društvenu saradnju“. Režimski mediji su njenu posetu Demokratskoj Republici Kongo predstavili kao „istorijski važan događaj“ jer je ona bila prva evropska „First Lady“, koja je posetila tu zemlju. Tokom te ekskurzije posetila je i kralja Msvatija Trećeg, vladara Esvatinija. U Zimbabveu je učestvovala na Regionalnom forumu o gastronomiji u Africi, a sa lokalnim političarima je razgovarala o saradnji u oblastima turizma i obrazovanja.
U oktobru 2024. godine, Tamara Đukanović Vučić je posetila Keniju. U Najrobiju se sastala sa ministrom spoljnih poslova Mudavadijem i Rejčel Ruto, suprugom kenijskog predsednika Vilijama Rutoa. Ministarstvo spoljnih poslova Srbije saopštilo je da su tokom te posete „potvrđeni tradicionalno prijateljski odnosi Srbije i Kenije“ i da se „gospođa Vučić zahvalila Keniji za podršku nacionalnim interesima Srbije, posebno po pitanju Kosova i Metohije“.
Koliko je bila uspešna ta poseta videlo se pet meseci kasnije, u martu 2025, kada je Kenija priznala Kosovo kao nezavisnu i suverenu državu. Srpsko Ministarstvo spoljnih poslova je tu odluku Kenije ocenilo kao „grubo kršenje međunarodnog prava“ i „žalostan presedan“.
Šef diplomatije Marko Đurić je još brže i efikasnije nanosio štetu srpskim interesima. Đurić je 3. aprila 2025. godine objavio saopštenje u kome je naveo da je imao telefonski razgovor sa Ali Jusufom Ahmedom al-Šarifom, ministrom spoljnih poslova Sudana, o „produbljivanju bilateralnih veza i unapređenju saradnje“. Devet dana kasnije, 12. aprila 2025, Sudan je priznao nezavisnost Kosova.
Đurić je u junu prošle godine posetio Sirijsku Arapsku Republiku, da bi ona 29. oktobra 2025. priznala nezavisnost Kosova. Osim toga, dok je bio ambasador Srbije u Vašingtonu, u Đurićevoj diplomatskoj nadležnosti nalazilo se nekoliko karipskih i latinoameričkih država. Među kojima su i Bahami, koji su 9. decembra 2025. priznali Kosovo i s njim uspostavili diplomatske odnose.
Očigledno, diplomatske aktivnosti Marka Đurića i Tamare Đukanović Vučić značajno su doprinele povećanju broja država koje su priznale lažnu albansku republiku Kosovo. U tome nema nikakve slučajnosti, to je najznačajniji deo spoljnopolitičke strategije Aleksandra Vučića.
Prihvatanjem Ohridskog sporazuma, Vučić se obavezao da Srbija prizna nezavisno Kosovo. Da bi to uradio, potrebno mu je da što više zemalja uspostavi diplomatske odnose sa Kosovom, pa da to predstavi kao svršen čin, tobože „ne može Srbija protiv celog sveta“. Dok nezavisni izvori tvrde da je Kosovo priznalo 110 članica UN-a, samo Vučić, Osmani i Albin Kurti tvrde da je taj broj veći, da je to uradila 121. država. Uostalom, lično je Vučić, posle potpisivanja tzv. Vašingtonskog sporazuma, zahtevao od Izraela da prizna nezavisnost Kosova.
S tom namerom, da nanese što više štete srpskim državnim i nacionalnim interesima, Vučić je kao diplomatske predstavnike angažovao moralne kreature poput Marka Đurića. Bez profesionalnih kvalifikacija, bez pozitivnih rezultata u bilo kojoj političkoj aktivnosti i sa ličnim preporukama, koje se zasnivaju samo na jevrejskom poreklu i, što posebno ističe u biografiji, sportskim uspesima (trčao je na Berlinskom maratonu), Đurić je spreman da izvršava sve naloge svog gospodara.
Dok je bio šef Kancelarije za Kosovo i Metohiju, učestvovao je u zatvaranju Srba na severu Kosmeta u geto, koji je kontrolisao klan Zvonka Veselinovića i Milana Radoičića. Kasnije, kao ambasador u Sjedinjenim Američkim Državama, Đurić je bio zadužen za komunikaciju sa Aleksandrom Sorošem, naslednikom imperije Džordža Soroša, najistaknutijeg promotera američke „duboke države“. Đurić i mlađi Soroš sastajali su se u SAD-u, ali i na drugim destinacijama, kao što je Gana, gde su se videli prošlog leta.
Osim Đurića, Vučić za kontakte sa Sorošem koristi i svoju medijsku savetnicu Suzanu Vasiljević. Vučić ju je, sredinom juna 2025, poslao u Ameriku, da prisustvuje svadbi Aleksa Soroša i Hume Abedin, jer nije smeo sam da se pojavi tamo posle skandala koji je izazvao mesec i po dana ranije, kad je pokušao da na prevaru uđe na imanje Donalda Trampa.
Za iste potrebe, za održavanje veze sa Sorošem i „dubokom državom“, koja ga je instalirala na vlast u Srbiji, Vučić upotrebljava i Dragana Šutanovca. Bivšeg predsednika Demokratske stranke, koji se predstavljao kao miljenik Džozefa Bajdena, postavio je za ambasadora u Vašingtonu. Takav izbor kadrova pokazuje Vučićevu rešenost da ostane u „mulju močvare duboke države“, koja se odavno brutalno suprotstavlja Trampu i njegovoj administraciji. Vezivanjem svoje sudbine za Soroša, Vučić je ugrozio i interese Srbije.
Na isti način, Vučić ugrožava interese Srbije i Srba u regionu. Za ambasadora u Crnoj Gori prvo je poslao Vladimira Božovića, koji je percipiran kao arhineprijatelj režima Mila Đukanovića. Ta diplomatska avantura je završena proterivanjem Božovića iz rodne Crne Gore. Na njegovo mesto je postavljen Nebojša Rodić, bivši prvi direktor Bezbednosno informativne agencije u vlasti u kojoj je učestvovala Srpska napredna stranka 2012. godine.
Na mesto šefa misije u Zagrebu, Vučić je imenovao Jelenu Milić, dugogodišnju promoterku NATO saveza i bivšu suprugu Nenada Milića, zamenika ministra policije u DOS-ovoj vladi i potom potpredsednika LDP-a Čedomira Jovanovića. Jelena Milić je u Zagrebu nastavila da iznosi svoje stare stavove o tome da su Srbi izvršili agresiju na Hrvatsku i da su zaslužili „Oluju“ i progon. Uz političke, vezala je i nekoliko privatnih skandala, zbog kojih je, u martu 2025, prevremeno prekinut njen diplomatski debi. Od tada Srbija nema ambasadora u Zagrebu, a na čelu misije se nalazi otpravnica poslova Dejana Peruničić.
Posle četvorogodišnjeg mandata u Budimpešti, Ivan Todorov, bivši pomoćnik direktora BIA, prebačen je na ambasadorsku funkciju u Sarajevu. Vučić je tada u Mađarsku poslao Aleksandru Đurović, bivšu predsednicu Fan kluba Vesne Zmijanac, koja je u politiku ušla 1995, kao portparolka Srpske radikalne stranke, a kasnije je dobila nekoliko poslaničkih mandata na listi SNS-a. Lepa i nestašna Aleksandra, dobro se snašla među radikalima, naročito uz Tomislava Nikolića. O tom odnosu nedavno je govorio i Vojislav Šešelj.
– Ne bih nikada govorio o vanbračnoj deci Tomislava Nikolića da je on hteo da prizna tu decu. Ima dete sa jednom, koja je bila istaknuti političar iz njegove stranke, sada je ambasador. Objavila ona sliku i napisala „moj sin i moj predsednik“ – kaže Šešelj.
Lekar, dugogodišnji direktor Kliničkog centra Bežanijska kosa, Momčilo Babić, imenovan je za ambasadora u Moskvi posle smrti njegovog prethodnika Miroslava Lazanskog. Kao kosovski kadar i stipendista Svetske zdravstvene organizacije, Babić je pažnju javnosti privukao tek posle hapšenja pripadnika klana Veljka Belivuka, kad je otkriveno da je on ujak ubice Srđana Lalića, koji se nagodio sa tužilaštvom i dobio status okrivljenog svedoka. Babić se nije javno oglašavao o svom rođaku iz Belivukog klana, a isto tako ćuti i o smrti Radomira Kurtića, predstavnika kompanije SDR Jugoimport, koji je 18. novembra prošle godine umro u Moskvi pod nerazjašnjenim okolnostima. Kurtićevo beživotno telo je pronađeno na ulici, a iz prostorija SDPR-a nestali su kompjuteri i određena dokumentacija. Srpska ambasada se nije oglasila o tom slučaju, za koji se pretpostavlja da je povezan sa prodajom oružja Ukrajini.
Vest o smrti Kurtića podsetila je na slučaj Olivera Potežice, srpskog ambasadora u Libiji. Prema zvaničnim informacijama, Potežica je, sredinom maja 2017. godine, tragično stradao u saobraćajnoj nesreći u Tunisu. Nezvanično, ambasador je izrešetan sa devet metaka. I tada se, kao uzrok „saobraćajke“, pominjla sporna prodaja oružja. U vreme dok je bio ministar odbrane, u prvoj vladi SNS-a, Aleksandar Vučić je 2014. godine ugovorio prodaju kontingenta oružja i municije Libiji. Brod sa srpskim naoružanjem je zadržan u luci u Rijeci. Kad su Libijci ostali i bez robe i bez avansa od četiri miliona dolara, prvo je ubijeno dvoje radnika srpske ambasade, a onda i Potežica.
Nezainteresovan za tuđe smrti, Vučić nastavlja da diplomatiju koristi za svoje privatne političke i poslovne šeme. Narodna skupština Srbije je prošle godine usvojila seriju zakona, kojima su definisani odnosi sa mnogim afričkim i azijskim državama.
Ugovori o saradnji u oblasti odbrane potpisani su sa DR Kongom, Centralnoafričkom Republikom, kraljevinom Esvatini, Ganom, Jordanom i Kazahstanom. Ti ugovori će poslužiti kao platforma za trgovinu naoružanjem, koje će, sasvim izvesno, završiti u ratom zahvaćenim državama, uključujući i Ukrajinu. Vučića zanima profit, a ne sudbina predstavnika srpskih firmi za proizvodnju naoružanja i vojne opreme. Ne interesuje ga pokojni Kurtić, kao ni Mladena Petkovića, koji je krajem oktobra 2024. godine uhapšen u Kirgistanu. Od tada se ne zna njegova sudbina. Posle višegodišnjeg staža na mestu generalnog direktora fabrike naoružanja Krušik, Petković je postavljen na mesto direktora tzv. Kovačkog centra, preduzeća čiji su osnivači Krušik i SDPR. Njegov brat od strica, Jugoslav Petković, i danas se nalazi na funkciji direktora u SDPR, a ranije je bio suvlasnik Vučićevih dnevnih novina Pravda.
Kao i sve ostale državne institucije, Vučić je i Ministarstvo spoljnih poslova podredio svojim interesima. No, njegov izbor kadrova predstavlja kontinuitet u brukanju pred svetom. Slobodan Milošević je za ambasadora u Velikoj Britaniji poslao Lazara Radulovića, koji nije znao engleski jezik. Zoran Đinđić je u Vašington poslao Milana St. Protića, koji je diplomatski kor sablažnjavao dolazeći na zvanične sastanke u kaubojskim čizmama i sa Stenton šeširom.
Kad je Vuk Drašković bio šef diplomatije, ambasadorsko mesto u Siriji dobila je Gordana Aničić, ginekolog Danice Drašković. Boris Tadić je u ambasadama zapošljavao islužene ljubavnice, narko dilere, a u Ministarstvu spoljnih poslova je zaposlio tadašnju Vučićevu ljubavnicu Tamaru Đukanović, koja je pre toga radno iskustvo sticala kao hostesa na TV Pinku.
Sa takvom diplomatskom tradicijom, Srbiji neprijatelji nisu ni potrebni, status u svetu uništavaju njeni predstavnici.
