Ministarstva, lokalne samouprave i državne institucije i preduzeća uložile su stotine hiljada evra u medije čiji vlasnici pripadaju naprednjačkom kartelu. Dnevni list Kurir je iz tih izvora dobio 3,2 milijarde dinara. Podaci sa Beogradske berze pokazuju da Informer godišnje od „prodaje robe“ ostvaruje zaradu od samo 29,9 miliona dinara, a od oglašavanja državnih firmi dobio je 181 milion dinara. Sve naprednjačke televizije i novine ekspresno bi propale bez novca otetog iz džepa građana. Iz istog izvora, parama iz budžeta, Vučić sada planira da preuzme kontrolu nad televizijama N1 i Nova S, da ih „pacifikuje“ na isti način koji je primenjen u NIN-u. O naprednjačkoj multimedijalnoj trovačnici piše zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik u Dnevnom telegrafu, Nacionalu i Pravdi, nekada blizak Vučićev prijatelj i medijski saradnik.

У култном Кустуричином филму, ситни криминалац Дадан Карамболо каже: „Братко, кад имаш проблем и не можеш да га решиш са пари, ти га решиш са много пари“. Условљен карактером ситног криминалца, Александар Вучић је то корупционашко правило подигао на ниво аксиома.

Вучић све проблеме решава на неколико начина: лажима, претњама, насиљем и подмићивањем. „Са пари“ купује подршку страначких колега, коалиционих партнера, опозиционара, синдикалаца, свакога ко му затреба. Наравно, не даје свој, него новац отет од грађана. Тако је, туђим парама, направио мултимедијалну хоботницу, која 13 година трује народ.

Новцем својих жртава направио је систем за лажи, преваре и хипнозу. Променом власничке структуре у неколико „традиционалних“ медија, као што су Политика и Вечерње Новости, преко посредника је преузео контролу над њима. Злоупотребом утицаја, подјармио је Радио-телевизију Србије, а Жељко Митровић му је добровољно ставио на располагање ТВ Пинк. Принудио је државно предузеће Телеком Србија да по сто пута већој цени од реалне купи кабловску мрежу Коперникус, како би његов сарадник Звездан Миловановић могао да купи телевизије Прва и Б92. Новцем Телекома, дакле свих грађана, откупљена је медијска кућа која је издавала лист Курир, а финансирано је и покретање истоимене телевизије. Поред тога, Вучић је основао или је подстицао оснивање неколико дневних новина, попут Информера и Српског телеграфа, чија уређивачка концепција је прилагођења његовом здравственом картону.

На крају, али можда најбитније, Вучић је одлучио да под своју шапу стави и телевизије из Унитед Медиа групе, Н1 и Нова С. Тај посао му је олакшан откад је, почетком фебруара, Унитед Гроуп-а продала кабловску мрежу СББ транснационалној компанији е& ППФ Телецом Гроуп за 825 милиона евра.

У замршеној власничкој структури главну улогу има компанија Емиратес Телецоммуницатион Гроуп из Абу Дабија, која управља фирмама из ППФ Телецом Гроуп у Србији, Мађарској, Словачкој и Бугарској. У том пакету налази се и Yеттел, чешка телекомуникацијска компанија, која је 2022. преузела Теленор. Yеттел је преузео посао и базу од 700.000 корисника СББ-а. Спорт клуб, који је био најуспешнији бренд Унитед Медиа Гроуп, угашен је 1. априла, а његови уговори за пренос неколико изузетно праћених такмичења (кошаркашка Евролига, Формула 1, тениски турнири…) припали су Телекому Србија, односно његовом спортском програму Арена Спорт. Телекому Србија припао је и Тотал ТВ, најраспрострањенија мрежа за пренос сателитског програма.

Унитед Гроуп је у првом саопштењу о тој трансакцији истакла да остаје власник телевизија Н1 и Нова С, које ће „без икаквих промена на уредничким позицијама наставити да пружају тачне, поуздане и објективне информације и да буду лидери информисања и производње оригиналног садржаја“. Такође, Yеттел је саопштио да ће, у складу с новим уговором, телевизије Н1 и Нова С бити доступне на кабловској мрежи СББ.

Обећања су почела да падају у воду чим су међународно регулативна тела одобрила пренос власништва. Тотал ТВ је из одређених делова своје мреже избацио Н1 и Нову С, баш као и ЕОН, који је био последњи бренд у медијској империји коју је контролисао Драган Шолак. Тако је Телеком Србија из својих кадровских оператора (МТС, Супернова, Орион…) пре пет година напрасно избацио Н1 и Спорт клуб, чиме је нанео штету корисницима, али остварио политичку корист Вучићу.

У новим околностима припрема се другачији сценарио за „пацификацију“ Шолакових телевизија Н1 и Нова С. То је, пре неколико дана, најавио и сам Вучић.

– Нека Шолакове лажовске телевизије пумпају колико год хоће, али неће моћи докле хоће. Само полако, ускоро ће се променити њихова мрзитељска политика – рекао је вођа напредњачког картела у интервјуу на Телевизији Пинк.

Према тим најавама, Вучић планира да Н1 и Нову С стави под контролу на исти начин на који је решио проблем са редакцијом НИН-а. Кад је проценио да му НИН, разоткривањем криминалних и корупционашких афера, наноси превелику политичку и пословну штету, коју није успео да анулира повременим хајкама у којима је уреднике и новинаре из те редакције оптуживао да позивају на његово убиство, Вучић је извршио притисак на компанију Рингиер Сербиа. Пошто Рингиер у Србији, као и у другим државама у којима послује, уређивачку концепцију прилагођава интересима власти, нађено је елегантно решење – Ригиер је поклонио НИН својој вишегодишњој директорки Јелени Дракулић Петровић.

– Рингиер Сербиа, компанија у стопостотном власништву швајцарске Рингиер АГ и главни акционар медијске куће НИН од 1009. године и издавач недељника НИН са задовољством објављује пренос целокупног власничког удела у НИН-у генералној директорки Рингиер Сербиа Јелени Дракулић Петровић – саопштила је компанија Рингиер.

Нова власница НИН-а је, мало по мало појачавала притисак и то углавном технократским одлукама, које нису задирале у уређивачку политику. Кад је притисак постао неподношљив, већина уредника и новинара колективно је напустила НИН и покренула нови недељник Радар у оквиру Унитед Медиа Гроуп. Јелена Дракулић Петровић је ангажовала друге уреднике и новинаре, који су задржали део критичког односа према режиму, али са значајно отупљеном оштрицом.

По тој мустри Вучић сада немерава да штрика судбину Н1 и Нове С. Ако је могао да изврши притисак на швајцарске медијске могуле из Рингиера, сигурно то може и са својим старим корупционашким ортацима из Уједињених Арапских Емирата. Преко компанија, чији су наводни власници шеици и бизнисмени из Абу Дабија, Вучић је већ реализовао неколико највећих пљачки српских ресурса. Арапска компанија Еагле Хиллс је званични власник „Београда на води“, највеће европске праонице новца стеченог криминалом, а Ал Дахра је по багателној цени купила Пољопривредни комбинат Београд. Јавна је тајна да капитал, који тобоже инвестирају Еагле Хиллс и Ал Дахра, припада Вучићу и његовим криминогеним тајкунима. Нема сумње да су исти или слични пословни односи успостављени између Вучића и Емиратес Телецоммуницатион Гроуп, укључујући и е& ППФ Телецом Гроуп и Телекома Србија.

Неће бити изненађење ако ускоро Унитед Медиа, по угледу на Рингиер, објави да поклања своје телевизије Н1 и Нова С некоме од заслужних сарадника. У врху Српске напредне странке већ се спекулише да ће власница Н1 постати Миња Милетић, која је управо на тој телевизији направила статус, који сада крчми на Телекомовом Еуронеwс-у. Тако је и њена сестра Александра Милетић постала власница портала СрбијаДанас, који се профилисао као турбо-опозициони сајт Телепромптер.

Откад је доведен на власт, Вучић је узурпирао све гране власти: законодавну, извршну и судску, па и, њему најважнију, медијску. Промовисао се у главног уредника скоро свих новина и телевизија, успут гасећи и уништавајуће све медије које није могао да контролише. У сарадњи са Јеленом Дракулић, али и другим власницима штампарија и дистрибутерских мрежа, нанео је несагледиву штету Магазину Таблоид. Прво је забранио да се наш Магазин штампа у Србији, а онда је саботирао продају на киосцима. Напослетку, монтирао је судски поступак против главног уредника Милована Бркића. Суђење још није окончано, али није ни Магазин Таблоид.

С друге стране, Вучић је огромне количине новца уложио у медије преко којих води пројекат „Велике пропаганде лажи“. Само у последње три године, кроз програме за суфинансирање медијских пројеката, Министарство информисања је поделило више од милијарду динара из буџета. Новцем свих грађана Вучић финансира рад својих тровачница.

Министарство информисања је 2023. године поделило 310 милиона динара медијским кућама за пројекте производње медијских садржаја, стручне едукације, унапређење професионалних и етичких стандарда и истраживања у области јавног информисања. Следеће године, 2024, за исте намене кроз девет конкурса подељено је 337 милиона динара, којима је суфинансирано 497 пројеката. Ове године је из буџета Србије опредељено 450 милиона динара. Број и врста конкурса, који ће бити расписани, биће „предмет посебне одлуке“ ресорног министарства.

У том послу све је спорно, па и звучне пароле о етичким стандардима, стручној едукацији и унапређењу професионализма. С обзиром да за тако прокламоване програме новац добијају редакције попут Информера, Курира и Српског телеграфа, јасно је да у питању није стручна, него сточна едукација, а професионализам је само синоним за профит, који стичу ширењем лажи и превара вође њиховог картела. Спорни су и чланови комисија, које распоређују новац грађана на рачуне режимских медијских мочуга. Већина њих не постоји на медијској сцени, немају чак ни лоше новинарске каријере, па ни звања и занимања.

Како то изгледа у пракси види се на примеру коначне листе кандидата за комисије, коју је Министарство информисања и телекомуникација објавило крајем фебруара ове године. На листи се налазе представници Удружења новинара Србије, Друштва новинара Војводине, Друштва новинара Ниша, као и неколико маргиналних група за које се не зна ни да ли постоје.

На списку се налази и 59 „стручњака за медије“, који не представљају ниједно удружење, већ само себе и оне који су их ту инсталирали. Међу тим „стручњацима“, широј јавности је познато само име Предрага Аздејковића, члана Управног одбора Радио-телевизије Србије, који је од својих хомосексуалних склонисти направио професију. Аздејковић сигурно није једини хомосексуалац у комисији, као што ни фестивал „Мерлинка“ није једини ЛГБТ пројекат који добија новац из државног буџета („Мерлинка“ је само на једном конкурсу подржана са 500.000 динара, а Удружење Едит про је за пројекат „Џендери између рода и пола“ добило 400.000 динара).

Такође, Аздејковић није једини девијантни насилник из напредњачког картела, али јесте најпрљавији. Кад су полицајци ухапсили седамдесетчетворогодишњег Илију Костића и нанели му тешке телесне повреде, Аздејковић је на друштвеним мрежама објавио предлог да старац, пошто му је одстрањен тестис, на следећој Олимпијади наступи у женском такмичењу. После те гадости, какву није могао да смисли ни поремећени ум Александра Вучића, Аздејковић је остао у Управном одбору РТС-а и на списку кандидата за комисије, које ће подобним медијима делити буџетска средства.

Новцем грађана су прошле године финансирани пројекти попут „Сеоска жена, иза поља и тишине“, „Моравички брендови“, „Неиспричане приче“, „Ви као Велики Изазов“, „По културу аутобусом“, „Теен Тоок Медиа“ и многи други, подједнако недефинисани наслови локалних напредњачких филијала. Истим или још већим сумама подржани су медији у власништву истакнутих функционера Српске напредне странке. На сваком конкурсу, новац се одлива на рачуне локалних телевизија које држе Братислав Гајић и Радоица Милосављевић.

Да Милосављевић с правом носи епитет „колекционара медија“ и „крушевачког Берлусконија“ показује списак телевизија у његовом власништву. Уз посредничку сарадњу са Гашићем, Милосављевић је од Драгише Ковачевића купио СОС Канал, који је, након издвајања из система НТВ Студио Б, преименован у Телевизија спорта и здравља Спорт Канал Плус.

У почетку, та телевизија је стварала губитке од преко осам милиона динара, да би тек у последњем финансијском извештају пријавила профит од 1,9 милиона динара. Наравно, приходе остварује и парама са конкурса за одређене пројекте, као што је „Фабрика здравља“, за који је добила 400.000 динара. Са истог извора напајају се и остале његове телевизије: РТВ Крушевац, РТВ Пирот, РТВ Брус, РТВ Цариброд, ТВ Пожега, Центар за информисање Нови Кнежевац, Канал М Параћин, ТВ Лесковац и РТВ Бачка Паланка. Милосављевић је власништво у РТВ Панчево недавно пренео на извесну Татјану Ћук, а РТВ Крагујевац се вратио у власништво тог града. Његова РТВ Крушевац је прошле године на једном од конкурса добила 700.000 динара за пројекат „Добар, бољи, хуман“, а параћински Канал М још 500.000 за анализу увођења родно сензитивног језика. На истом конкурсу су по 400.000 динара добили његови медији из Новог Кнежевца и Бачке Паланке.

Из државне касе новац узимају и издавачке куће, које служе као главне медијске мочуге напредњачког картела. Информер, Ало, Курир, па и Политика и Новости, на конкурсима добијају од 500.000 до два милиона динара. Новац, наравно, не узимају само преко конкурса Министарства информисања, него и из бројних локалних самоуправа, које финансирају пројекте попут оног Информеровог „Иће и пиће“.

Осим овог коруптивног система, који је Вучић озаконио у време свог првог премијерског мандата, 2014. године, примењују се и многи други начини трансфера новца грађана на рачуне режимских медија. На пример, грађани су законом обавезани да плаћају таксу за Радио-телевизију Србије, која онда део плена премацује Информеру, Куриру и осталим напредњачким билтенима. У траншама од по неколико милиона динара, те новине су прошле године од РТС-а добиле и по тридесетак хиљада евра. Пошто је РТС јавни сервис, једини смисао рекламирања у блатоидима може да буде жеља вође картела да новцем грађана финансира своју „Велику пропаганду лажи“. Према последњем финансијском извештају, РТС је остварио годишњи приход од 13,6 милијарди динара, од чега 10,3 милијарде динара на основу претплате. За 2025. годину, РТС планира да на оглашавање, вероватно у истим овим напредњачким билтенима, потроши нешто више од 34 милиона динара. Све спорне одлуке доносе генерални директор Драган Бујошевић и Управни одбор на чијем челу се налази Бранислав Кланшек. Осим морбидног Аздејковић, међу члановима у Управном одбору се налазе адвокат Мирослав Миња Николић, новинар Ненад Јанковић, проф. др Филип Родић, проф. др Миливоје Павловић, политички аналитичар Бранко Радун и несташна радикалка Љиљана Ђурђевац.

Вучић мора да присваја новац грађана и да га прелива својим медијима. Мора, јер они нису способни за тржишну утакмицу. На тржишту дневне штампе, према доступним подацима, највећи продати тираж има дневни лист Информер. Са приходом од тих тридесетак хиљада примерака, та издавачка кућа не би могла да опстане ни недељу дана. Међутим, губитке покривају огласи, које јој плаћају сва министарства, локалне самоуправе и јавна предузећа од Електропривреде Србије до Поште Србије и Државне лутрије, па до ЈП Погребне услуге Београд. Те државне институције и фирме су прошле године дале Информеру 181 милион динара, Српском телеграфу 382 милиона динара, дневном листу Ало 174 милиона динара, а Вечерњим новостима 377 милиона динара. Највише профитира Курир, чији званични власник је Игор Жежељ, који је добио 3,2 милијарде динара.

Само захваљујући том спонзорисању опстаје Вучићева „Велика пропаганда лажи“. Подаци доступни на Београдској берзи показују да је Информер 2023. године забележио добитак (пре опорезивања) од 152.178.000 динара. (Финансијски извештај за прошлу годину још није прошао проверу.) Дакле, Информер је приходовао 151 милиона динара, а само од оглашавања државних предузећа и установа добио је 181 милион динара. Подаци са Белеx-а откривају да је Информер од „продаје робе“ остварио приход од само 29,9 милиона динара.

На сличан начин, али много турбулентније тренд пословања, санира Медијска мрежа д.о.о, која је издавач дневног листа Српски телеграф. Оснивач и већински власник тих новина, покренутих 2016. године, био је Љубомир Дабовић, власник компаније Ангокомерц, специјализоване за трговину дрветом и грађевинским материјалом. Колико је био успешан бизнисмен види се по губицима, оствареним 2014, због чега је рачун фирме био у блокади на износ већи од четири милиона динара, а за 2015. није ни поднео финансијски извештај АПР-у. Са стоваришта, Дабовић је ушао у медије и покренуо тзв. Српски телеграф. После његове смрти, 2022, његов власнички удео од 55 одсто поделили су остали сувласници, па сада Милан Лађевић и Саша Миловановић имају по 30%, а Лазар Симић 40%.

Фирма Медијска мрежа је 2022. године забележила губитке од чак 36,8 милиона динара, међутим напрасно их је кренуло, па су следеће године остварили зараду од 58,7 милиона динара. Као и Информер, и Српски телеграф биланс успеха не остварује продајом на киоску, него наплаћивањем огласа државних институција и предузећа, од којих је, као што се види, прошле године добио чак 382 милиона динара.

Без новца, отетог из џепа грађана, Вучићева мултимедијална хоботница би цркла од глади. Напросто, народ их неће, нико им не верује. Пада гледаност напредњачких телевизија, а продаја штампаних издања потпуно је занемарљива. Људе не занимају њихове лажи, којима штите режим од истине. Узалуд емисије и текстови о „златном добу“, „највећим платама и пензијама“ и „историјском расту БДП-а“, сви знају како живе, знају да балансирају на ивице егзистенције, једва успевајући да вежу крај с крајем. Нормални људи виде колико је криминалан и коруптиван Вучићев систем, који их претвара у бело робље, а истовремено ствара касту милијардера и милионера, која черупа буџет.

Узалуд десетине милиона евра, које режим упумпава у своју медијску артиљерију. Вучић је свестан тога, али нема решење. У недостатку бољих идеја, преузео је на себе улогу фронтмена, или, што сам каже, „вашарске мечке, коју водају где год хоће“. Та мечка се у прва три месеца ове године чак 141 пут обраћала грађанима преко својих телевизија. Опет џабе. Ни њега више нико не слуша. Вучићев канал на Yоу Тубе има 61.100 пратилаца, а ретко који прилог има гледаност већу од 10.000. У поређењу с другим, много квалитетнијим каналима на тој платформи, Вучићев је потпуно безначајан. Рецимо, Yоу Тубе канал Балканска тараба има 114.000 пратилаца, Балканска оштрица 163.000, а Србин Инфо чак 263 пратилаца.

Колико год новца да уложи у своју „Велику пропаганду лажи“, Вучић не може да дође до нормалне публике. Док се он обраћа старцима из руралних средина, који су принуђени да гледају само телевизије са националном фреквенцијом и да купују само најјефтиније новине, млади и образовани се информишу преко алтернативних извора са интернета и, нарочито, са друштвених мрежа. Иако Вучић често минимизира значај Фејсбука и Икса, објаве утицајних твитераша, међу којима су сви изразито критички усмерени према њему и његовом картелу, имају по 50.000 и више прегледа. Захваљујући Иксу (бившем Твитеру), настао је и нарастао актуелни ослободилачки покрет, који предводе студенти. Корисници Икса експресно шире информације о свим дешавањима на уличним протестима, раскринкавају напредњачке батинаше, корумпиране полицајце, тужиоце и судије, па и Вучићеве медијске кербере.

Вучић је одувек био свестан моћи и утицаја медија. Још приликом уписа у средњу школу, у Земунску гимназију, покушао је да се кандидује за новинарски смер. Остао је два места испод црте, па је прешао међу лекторе. Касније, уласком у политику, на све начине је привлачио пажњу медија. Међутим, није имао среће, љубав није узвраћена. Као сваки силеџија, кад је одбијен, одлучио је да силује медије. То је на најбруталнији начин радио од 1998. до 2001, док је био на функцији министра против информисања. Док је био у опозицији, као генерални секретар Српске радикалне странке, на свој рођендан, 5. марта 2007. године, покренуо је дневни лист Правда. Прве две и по године, Вучић је успевао да се уздржи од финансијских авантура, па је издавчка кућа Правда Пресс пословала нормално, са солидним успехом. Међутим, кад је његов карактер надјачао његову интелигенцију, успео је да, за само два месеца, списка све паре са рачуна, око пола милиона евра. Нагомилане дугове успео је да подмири, наравно не својим већ новцем политичких спонзора, међу којима је био и Мирослав Мишковић. Ипак, Правда Пресс се од средине 2012. године налази у стечају.

Иста судбина чека и већину актуелних Вучићевих медија. Чим дође до промене власти, кад пресуше извори прихода из државних институција, распашће се Вучићева медијска хоботница. Иза ње ће остати само токсични садржаји, којима је ових десетак година тровала Србију, и то о трошку својих жртава.

Izvor: magazin tabloid

Oznake: Aleksandar Vučić, Vučićevi tabloidi, građani, mediji