Pročitaj mi članakUoči sutrašnjih lokalnih izbora u deset opština i gradova širom Srbije, predsednik Aleksandar Vučić ponovo je aktivirao proverenu formulu – strah od spoljnog neprijatelja.
U emisijama i javnim nastupima poslednjih dana, Vučić uporno govori o „vojnom savezu“ Hrvatske, Albanije i Prištine koji navodno priprema napad na Srbiju.
„Mi se pripremamo za njihov napad“, poručio je građanima, dodajući da će oni „čekati pogodan trenutak kada izbije veći sukob između Evropljana i Rusa ili još veći na Bliskom istoku“.
Prema njegovim rečima, taj „savez“ nije namenjen odbrani, već agresiji protiv Srbije, a Beograd je „dovoljno jak da sačuva teritorijalni integritet i suverenitet“.
Međutim, ono što Vučić „zaboravlja“ da pomene jeste da Srbija i Hrvatska imaju važeći, ratifikovani vojni sporazum iz 2010. godine, koji je daleko obimniji od bilo kakvog memoranduma potpisanog u Tirani. Taj sporazum, potpisan između tadašnjeg ministra odbrane Srbije Dragana Šutanovca (koji je danas Vučićev ambasador u Vašingtonu) i hrvatskog ministra Branka Vukelića, ratifikovan je u Saboru Republike Hrvatske i još uvek je na snazi.
On predviđa saradnju u oblasti bezbednosne politike, odbrambenog planiranja, vojne nauke, vojne medicine, vojne policije, mirovnih operacija, zaštite od atomsko-biološko-hemijskih pretnji, kao i vojno-tehničke saradnje. Nije vremenski ograničen i može se raskinuti samo diplomatskom notifikacijom.
Saradnja po tom sporazumu nije bila samo na papiru. Od 2010. do 2018. godine održani su brojni sastanci, posete ministara i generala, zajedničke vojne vežbe poput „Zajednički odgovor 14“ 2014. godine, a Hrvatska je pomogla Srbiji tokom poplava 2014, dok je Srbija pružila pomoć Hrvatskoj nakon zemljotresa 2020. godine. Poslednje aktivnosti zabeležene su u oblasti vojnog obrazovanja 2018, ali sporazum nikada nije otkazan.
Hrvatski premijer Andrej Plenković jasno je rekao 14. marta: „ Suštinski, sporazum između Hrvatske i Srbije je obimniji od onog sa Kosovom i Albanijom. Ovo je potpuno izmišljena teza za podršku narativu o spoljnoj pretnji Srbiji u unutrašnjoj političkoj areni“.
Hrvatski predsednik Zoran Milanović otišao je i korak dalje. Sredinom marta je podsetio: „Hrvatska ima sporazum o vojnoj saradnji sa Srbijom iz 2010. godine, pravi sporazum koji je ratifikovan u Saboru, a ne ovaj papir koji je potpisao (ministar odbrane Ivan) Anušić da bi privukao pažnju. On je na snazi. Srbija i Hrvatska imaju sporazum iz 2010. koji je potpisao tadašnji srpski ministar odbrane koga je Vučić poslao za ambasadora u Vašington pre šest meseci – Dragan Šutanovac… Zašto Srbija ne otkaže taj sporazum o vojnoj saradnji koji ide dublje od ovog memoranduma koji čak ne uključuje ni hrvatsku vojsku?“
Milanović je memorandum nazvao „gestom bliskosti“, a ne vojnim savezom, i otvoreno se narugao Vučićevim tvrdnjama: „On nam priča o planu Hrvatske, Kosova i Albanije da napadnu Srbiju. Kako da napadnu? Čime? Mi nemamo vojsku za to. Možete mi verovati na reč, jer ja odlučujem o tome. Nije dobro čuti, osim što je smešno“.
Ali u Beogradu, pred lokalne izbore 29. marta u Boru, Aranđelovcu, Bajinoj Bašti, Kuli, Lučanima, Kladovu, Knjaževcu, Majdanpeku, Smederevskoj Palanci i Sevojnu, Vučićeva retorika dobija sasvim drugačiju težinu. U vreme kada se zemlja trese od višemesečnih antivladinih protesta zbog korupcije, ekonomskih problema i političke krize, predsednik ponovo okreće priču ka „spoljnoj pretnji“. To nije prvi put.
Već godinama Vučić koristi sličan narativ – Kosovo, Hrvatska, Albanija, NATO, EU – da bi mobilisao birače oko „nacionalnog pitanja“ i skrenuo pažnju sa domaćih neuspeha. Ovoga puta, međutim, hipokrizija je očiglednija nego ikada: dok plaši građane ratom sa Hrvatskom, Srbija i dalje ima na snazi sporazum koji omogućava zajedničke vojne vežbe, razmenu informacija i saradnju u mirovnim misijama upravo sa tom istom Hrvatskom.
Politički analitičari i opozicija vide u ovome klasičnu predizbornu propagandu. Umesto da govori o lokalnim problemima – infrastrukturi, zapošljavanju, korupciji na lokalu – Vučić gradi atmosferu „ratne opasnosti“ da bi birači glasali „za stabilnost“ i „odbranu otadžbine“.
Istovremeno, njegova vlada ne preduzima nijedan korak da raskine sporazum sa Hrvatskom, niti da ga stavi na dnevni red Skupštine. To bi, naravno, bilo politički štetno jer bi pokazalo da „neprijatelj“ sa kojim se „bori“ zapravo ima dublje vojne veze sa Srbijom nego što se javno priznaje.
Sve to Vučić zna, ali biračima u Srbiji ne govori. Umesto toga, šalje poruku straha: „Oni se spremaju, mi se spremajmo“. A dok se građani plaše „napada“, lokalni izbori prolaze u senci velike politike, a stvarni problemi opština i gradova ostaju u drugom planu.
