Predsednik Srbije Aleksandar Vučić sastao se u Tokiju sa carem Japana, Naruhitom. Reč je o prvom zvaničnom susretu njih dvojice, organizovanom u okviru Vučićeve radne posete Japanu. Vučić je naglasio da ovaj susret predstavlja „novu stranicu u bilateralnim odnosima“ i poručio da Srbija i Japan „zajedno gledaju u budućnost“.
Он је на друштвеним мрежама истицао речи захвалности, говорио о „пријатељству“ и „заједничким вредностима“, као и о наводном учвршћивању веза са „једним од најугледнијих народа света“. У делегацији су били и министри, као и директор Канцеларије за ИТ и е-управу.
Посета је уклопљена у контекст ЕКСПО 2025 у Осаки, где је представљен Национални дан Србије.
Шта ово у суштини значи?
Овакви сусрети у дипломатској пракси имају пре свега протоколарни карактер. Јапанска монархија делује искључиво као симбол државности и традиције, без икакве извршне или политичке моћи. Цар Нарухито не одлучује о спољној политици Јапана, већ је његова улога церемонијална. Суштина је да је ово био свечани сусрет, симболички важан, али не и реално одлучујући за српско-јапанске односе.
Иза свечаних речи и националне реторике крије се једна важна ствар — Вучић је већ годинама у улози глобалног „менаџера“, више играча транснационалних структура (Давос, Билдерберг, ЕКСПО, Светска банка, ММФ), него аутентичног представника српских националних интереса.
Његови сусрети са светским лидерима, од ЕКСПО изложби до састанака у Давосу, имају јасан образац:
- користи их за унутрашњу пропаганду, представљајући протоколарне или симболичке догађаје као велике националне победе,
- у исто време испуњава агенду глобалних центара моћи, везану за инвестиције, ресурсе и стратешку контролу (нпр. у енергетици, ИТ сектору, инфраструктури).
Зато ова посета и сусрет са царем Јапана није потврда српско-јапанског „пријатељства“, већ пре део стратегије укључивања Србије у глобалне токове под условима који одговарају крупном капиталу и међународним центрима утицаја.
Закључак
Вучићев сусрет са царем Нарухитом је лепа слика за домаћу јавност и ништа више. Симболичан сусрет претвара у спектакл, док суштински остаје у улози играча Давоса — човека који глуми државника, а у пракси спроводи туђу агенду.