Pročitaj mi članakNije lako Aleksandru Vučiću. Nije mu lako, inače, al ova muka koja ga muči gotovo 18 meseci zvana studentski bunt, koji je on prekrstio u obojenu revoluciju - nad kojom je proglasio nekoliko pobeda iz kojih je svaki put izlazio za oktavu poraženiji - postao mu je rebus koji je pokušao da reši na sve moguće načine, ali nijedan mu nije bio delotvoran.
Nema šta, siromah, nije radio. Probao je sa svojim najdelotvornijim receptom – potkupljivanjem (beše li nudio nekakve povoljne kredite za stanove, smanjenje školarina) – nije prošlo. Onda je krenuo silom preko notornih batinaša i zvanične i nezvanične policije – tukao, zatvarao, osuđivao, progonio i ništa. Bušio je preko udbaša – propalo. Nudio dijalog – ko će još normalan, akamoli pametni studenti, prihvatiti igru čoveka koji je sve ove godine na vlasti proveo pričajući monologe.
Najviše ga je zabolelo kad su ga proglasili nenadležnom predmetnom institucijom i još peni na tu temu. U nekom trenutku, kad su se studenti vratili na fakultete i prestali da na ulice Beograda i ostalih gradova izvode desetine i stotine hiljada ljudi pomislio je da je ta njihova stvar konačno propala i da se ustabilio na sedlu, oni su se pojavili kao politički faktor i najrespektabilniji protivnik.
Na politički teren ih je sam isterao tvrdoglavim nečinjenjem povodom njihovih zahteva iniciranih novosadskom tragedijom koja je, ispostavilo se, bila zločin uzrokovan nestručnom rekonstrukcijom železničke nadstrešnice i teškom korupcijom. Nije ni imao mnogo izbora. Ispunjavanjem studentskih zahteva odsekao bi dobar deo pipaka svoje klijentelističko-koruptivne hobotnice i ubrzao pad sa vlasti, a, računao je prepredeni politički lisac, da će ih ili iscrpeti, umoriti i naterati da odustanu ili da će ih u političkoj borbi – njegovom domaćem terenu – sažvakati i pojesti za doručak. Pogrešio je i u jednom i u drugom.
Ova nova stvarnost spram uobičajnih studentskih pobuna ispala je malo drugačije. Obično se energija studentskih buntova u ovoj zemlji pojavljivala kao sezonski virus – naglo, glasno i sa simptomima nade, a onda splašnjavala čim naiđe prvi ozbiljan politički pritisak ili prva ponuda za „saradnju“ i studenti nisu bili baždareni za duge i iscrpljujuće političke bitke. Njihovi dometi su po pravilu bili, u početku obećavajući, ali kratkog daha i često se ta energija rasplinjavala između iidealizma i realnosti ili bi ih političke strukture, iskusne i podle, brzo pokušavale ili prisvojiti ili obesmisliti.
Zapravo, studenti započnu, podignu, uzdrmaju – a onda bi neko trebalo da preuzme. A taj neko, u teoriji, zove se opozicija. Međutim, stvar se završavala vrćenjem u istom krugu: studenti pokrenu, opozicija zakasni ili ne dođe, vlast izdrži i svi se na kraju prave da je takav rezultat bio neizbežan.
Ovaj put nije bilo tako. Studenti su „otpisali“ i opoziciju koja nije bila dorasla zadatku i u praksi se pokazala kao servis koji teško i sporo „izlazi“ na teren. Dok su studenti trčali maraton, opozicionari su vezivali pertle, raspravljali se ko će nositi koji broj i usput proveravali da li ima dovoljno medijskog prostora da uopšte izlaze iz svlačionice. Zato su studenti rešili da započetu bitku dovrše sami. Pokazali su i dokazali da imaju i istrajnost i strpljenje za igru na duge staze, pamet i strategiju i da će utakmicu igrati koliko god da traje.
I evo ih, na Vučićev užas, ponovo na ulicama, ovaj put kao takmac u političkoj igri i to takmac koga nije uspeo da uhvati ni za glavu ni za rep i u svakom pokušaju da se dočepa jednog ili drugog pravio je greške i davao auto-golove. Njegova nada da će ih, kad nije mogao da im doaka na ulici, „tući“ na izborima pokazala se vrlo problematičnom i tanušnom. Na proteklim lokalnim izborima da bi pobedio studentske liste, morao je da upregne svu raspoloživu mašineriju, sredstva i propagandu i na kraju je opet bio prinuđen da, u većini mesta, krade i otima kako bi ostvario pirove pobede.
Zato se sada uvija kao guja prisojkinja i uzmiče od raspisivanja vanrednih parlamentarnih izbora kojim se onoliko razmetao. Po onom principu – drž’te me da ga ne ubijem.
Studenti su, bez sumnje, iako pomalo imaginarni, izrasli u najjaču političku snagu na opozicionoj strani, po raznim osnovama. Čak se i skeptici, koji su mislili da se taj njihov plam ugasio, sada grizu za jezik. Oni su se utemeljili i učvrstili, rade, ne izleću,i ne zaleću se, gotovo da im se ne može naći neka greška u potezima. Tajnovitost njihove liste, samo naizgled, može izgledati kao mana, a zapravo je, pametno skrivanje karata pred odsudnu „bitku“. I sve su prilike da neće fulati i da će ta lista biti respektabilna, a i kakva god da bude, ljudi će za nju glasati jer sada imamo jedinstvenu situaciju: građani neće glasati samo Protiv – Vučića i kamarile, nego će glasati i Za: za pamet, za budućnost za te mlade ljude u koje su bezrezervno poverovali da nešto mogu uraditi.
Često čujemo – deca. Nisu to nikakva deca, jesu spram nas matorih po godinama, ali to su mladi ljudi i iznenađujuće zreli i oštroumni, uporni i beskompromisni. Oni i bukvalno jesu budućnost ove zemlje. Vučić je bio problem nas, naše generacije, a mi nismo umeli ili nismo smeli, a neki, bogami, nisu ni hteli da taj problem rešavaju. Imali smo dovoljno i motiva i vremena, nismo iskoristili ni jedno ni drugo. Onda, pustimo te mlade ljude. Ako su oborili jednu Vučevićevu/Vučićevu vladu, skupili onih famoznih 400.000 potpisa – pa da su i pola od toga to je za respekt – i sada osmišljenom, upornom i, nadasve, inteligentnom kampanjom animiraju ljude, ostaje malo sumnje u njihovu snagu i politički kapacitet.
Studenti su Vučića uplašili i postali mu nerešiv rebus, a opoziciju su marginalizovali, da bi se i ona sa te margine prenuli iz sna i krenula da traži svoje mesto kako ne bi nestala zajedno s Vučićem. I ne treba je toliko stigmatizovati koliko se to sada radi. Istina je da opozicija nije uspela da se „sastavi“ i da ugrozi Vučićevu vlast i da su studenti za 15 meseci uradili više nego oni za 14 godina. Najbitnije, razbili su apatiju i animirali biračko telo da i oni najskeptičniji pomisle kako se nešto može uraditi i na biralištima skrojenim po meri režima.
Istina je da među njima ne možete naći gotovo nijednu stranku, koja može samostalno prebaciti cenzus. Istina je da će mnoge od njih potopiti cunami predstojećih izbora, neke s punim pravom i retko ko će za njima žaliti. Studenti sa opozicijom neće – imaju i dobar razlog – sigurno bi ih oštetili i umanjili im i potencijal i rezultat, jer je takvo većinsko raspoloženje u narodu.
Ali ako opozicionari budu pametni pa se stranke sličnih ideoloških profila i strateških pravaca ujedine u jedan blok, imaju neku šansu da uzmu deo izbornog kolača, jer postoje ljudi koji će za njih glasati i to sutra može biti jezičak na vagi, jer, teško da će se ovde desiti mađarski scenario, nego će to biti tesna utakmica u kojoj pobednika mogu odlučiti minimalni procenti, a to mogu biti upravo ti koje bi napabirčila ta opoziciona lista.
A studenti? „Studenti pobeđuju“ – jedna od inteligentnijih, a jeftinih kampanja na koje je Vučić mogao samo plagijatorski da odgovori „Srbija pobeđuje“. I ostavio prostor da oni sada dopišu „Sa studentima“. Kao što su na idiotske parole „Blokaderi ustaše“, dopisali: „Ustanite i vi“.
