Прочитај ми чланакСпољнополитичка позиција првог човека ове власти данас изгледа као касна фаза једног истрошеног ауторитарног режима који је предуго живео од геополитичке акробатике и трговине суверенитетом. Годинама је наратив био једноставан, да је наш вођа фактор који савршено води игру између Истока и Запада, да истовремено држи отворене канале ка Москви, Вашингтону, Бриселу и Пекингу, и да из те вишеструке лојалности извлачи уступке, инвестиције и политичку толеранцију за сопствену аутократију.
Данас се показује да је тај модел исцрпљен јер га кључни спољни актери више не третирају као партнера, већ као проблем, док изнутра студентски и грађански протести разарају слику о наводној свенародној подршци и стабилности – каже Огњен Радоњић, професор Филозофског факултета у Београду.
Коментаришући ситуацију у којој се председник Србије тренутно налази, а реч је о заоштреним односима са Руском Федерацијом, отказивању пројекта изградње комплекса на месту Генералштаба у центру Београда од стране америчког инвеститора, оштрих критика које му стижу из Европске уније, као и непосустајања побуне студената и грађана Србије против његове власти, саговорник Данаса каже, измежу осталог, да је у односима са Русијом прелаз нарочито драматичан.
“Кремљ нашем вођи не обезбеђује сигурност”
– Од слике „братске заштите“ и „најповољнијег гаса у Европи“, остала је реалност у којој Москва користи НИС и гасне аранжмане као полугу притиска, а не као награду лојалном савезнику. Одуговлачење око продаје учешћа у НИС и одбијање да се закључи дугорочни гасни споразум значе да Кремљ нашем вођи не обезбеђује сигурност, већ га држи у стању перманентне зависности.
Уместо чврстог енергетског ослонца, Београд добија јасан сигнал да режим који кокетира са Западом, уводи или симулира усклађивање са одређеним санкцијама и извози оружје Украјини, а притом жели да задржи руски капитал и подршку, неће бити награђен већ, као што и заслужује, уцењиван. Тиме нестаје један од кључних стубова унутрашње пропаганда, мит да је наш вођа захваљујући посебним, братским везама са Русијом обезбедио дугорочну енергетску сигурност. Уместо тога, постаје видљиво да је Србија талац аранжмана које не контролише – каже саговорник Данаса.
“Вучић је аутократа чији пројекти носе превелик правни и политички ризик”
На западној страни, каже, случај зграде Генералштаба и америчког капитала повезаног са Џаредом Кушнером огољава други стуб спољнополитичке конструкције српског аутократе.
– Пројекат претварања симбола бомбардовања у луксузни комплекс требало је да покаже да први човек режима може да доведе и „највећа имена“ из америчког политичко-бизнис спектра и да је Србија атрактивна дестинација за глобални капитал без обзира на то што је ауторитарна. Повлачење Кушнерове фирме из тог посла, управо због правне и политичке контроверзности пројекта, сумњи на корупцију, кршење заштите културног добра и отпора јавности, показује колико је тај наратив шупаљ.
Чак ни капитал који је спреман на високе репутационе ризике не жели да се веже за пројекат који је превише отворено незаконит и политички токсичан. Последично, глобалној пословној јавности наш вођа не одаје утисак прагматичног лидера који отвара земљу бизнису, већ аутократе чији пројекти носе превелик правни и политички ризик – истиче Радоњић.
Како напомиње даље, Европска унија, која већ дуго подгрева фикцију о српској политичкој стабилности, данас све теже може да оправда сарадњу са режимом.
– Дуг низ година српска власт је била третирана као функционалан партнер. Јесте да гуши демократију, али стабилно држи границе, формално преговара о приступању, балансира око Косова, и тиме наводно доприноси регионалној стабилности. Оштрије резолуције Европског парламента и све критичнији годишњи извештаји Европске комисије означавају пуцање тог оквира.
Први човек режима се више не описује само као лидер земље која заостаје у реформама, већ као носилац система који урушава владавину права, врши насиље над политичким противницима и новинарима и структурира економију око криминалних и корупционашких картела. У очима европске јавности и дела политичких елита, он престаје да буде чувар стабилности, а постаје извор нестабилности, како унутрашње тако и регионалне – каже саговорник.
“Тамна страна кинеског капитала”
Кинески фактор по својој природи делује тише, али ни тамо више нема чврстог упоришта за наратив ове власти, сматра.
– Годинама је кинески капитал коришћен као доказ да постоје алтернативе Западу кроз кредите, инфраструктурне пројекте и фабрике. Међутим, трагедија у Новом Саду, то јест урушавање надстрешнице железничке станице коју су градили кинески извођачи, разоткрива тамну страну тог аранжмана. Тамо где се спој кинеских државних извођача, домаћих подизвођача и криминалаца, партијских кадрова и инстутиционалног ћутања претвори у масовно страдање, Кина бира да буде тиха и да се максимално деполитизује.
Не преузима одговорност, не иступа политички у одбрану овог режима и не покушава ни да обликује наратив чиме имплицитно ставља до знања да је Србија у том односу само полигон за послове, а не политички пројекат који вреди бранити. За аутократу који је годинама продавао причу о „братској Кини“ то је опасан сигнал јер када постанеш превише ризичан, бићеш једноставно заобиђен, а не одбрањен – каже Огњен Радоњић.
“ЕУ Вучића све отвореније именује као аутократу”
Према његововим речима, кључни нови елемент у овој слици јесте експлозија студентских и грађанских протеста после новосађанске трагедије.
– Ти протести не оспоравају само овај или онај пројекат, већ сам образац владавине који се своди на спрегу партијске државе, организованог криминала и страног капитала у којој се све подређује пропаганди и пљачки јавних ресурса ради приватног богаћења оних на врху политичке и пословно-криминалне пирамиде.
Млади, образовани људи, породице жртава и шира јавност на улицама показују да више не верују ни у пропаганду стабилности, ни у обећања о европском путу, ни у приче о историјској модернизацији, златном добу и балканском тигру. Они сопственим телима и гласом доказују да је ово режим који убија институције, а онда кроз несреће и катастрофе почиње да убија и сопствене грађане – каже наш саговорник.
Спољни актери то, наравно, виде, истиче.
– Када се у извештајима и медијским анализама појаве слике масовних студентских протеста, када се јасно артикулише захтев за одговорношћу, независном истрагом, сменом одговорних, процесуирањем појединих министара то служи као катализатор за оштрији тон ЕУ, за већу дистанцу западног капитала, за опрезнији приступ чак и оних држава које немају демократске скрупуле, али имају једноставну рачуноводствену логику која каже да инвестиција у режим који губи улицу, губи повјерење младих и истовремено је под међународним притиском, постаје лоша опклада. Тако унутрашња побуна и спољнополитичка ерозија постају два лица исте кризе – мишљења је Радоњић.
Резултат је парадоксалан, али логичан, додаје.
– Режим и даље држи власт, још контролише медије, већину институција, полицију и велики део привредних токова, али споља више нема стабилног заштитника, а изнутра више нема онај тип пасивне већине која нема алтернативу.
Русија га третира као потрошног таоца, Америка и повезани капитал се дистанцирају од његових најпрљавијих пројеката, ЕУ га све отвореније именује као аутократу, Кина га држи на хладном, трансакционом одстојању, а студенти и грађани у Србији полако разарају његову кључну лаж, да је он једини који може да обезбеди мир, напредак и међународни респект. Уместо тога, постаје све јасније да је управо његова власт оно што Србију излаже ризику и споља и изнутра – закључује професор Филозофског факултета у Београду.
