Pročitaj mi članakIma ona poznata priča o lošem i dobrom policajcu, gde je prvi arogantan i spreman da odmah potegne palicu, dok onaj drugi, kao dobar i uviđavan, glumi tolerantnost i smiruje situaciju, a zapravo, obojica samo ispunjavaju i koriste, unapred zadat i osmišljen, obrazac ne bi li na taj način „slomili“ onoga koji im je pao šaka.
У суботу смо, у директном преносу на телевизијама са националном фреквенцијом, гледали политичку верзију те приче у Влади Србије где се, без икаквих законских и уставних овлашћења, поново „оваплотио“ човек који врши функцију председника државе, а тачније одавно то није, већ је постао њен узурпатор и, малтене, власник. С тим, што су, у крајњој изведби, овде испали све сами лоши полицајци. И још лошији глумци.
Александар Вучић је опет „председавао“ Владом, то јест скупином својих послушника и извршиоца радова, делио им задатке и, успут их, што му је постао манир, понижавао, а себе величао бесмислицима из уобичајеног репертоара, као на пример: „Зваћу ја Путина, он ће само са мном да разговара“ (ма, јесте, ено га дрхти у Кремљу ишчекујући твој позив). Предигру за игроказ у Немањиној одиграо је Милош Вучевић који је, претходно, припретио просветарима и ђацима да ће, у случају да наставе са блокадама школа и прекидом наставе, првима поделити отказе, а другима „писати неоправдане“.
Мало је припомагао и трећи члан „патроле“, министар финансија Синиша Мали који је, као, упадао у реч ВВ-у ( Врховном Вођи), кукајући како „од 15 марта неће моћи да исплаћује плате и пензије“. Страшење народа у два чина је извршено, а сада на сцену ступа „добри полицајац“ Вучић који „сугерише“ председнику владе да не буде толико строг према наставницима, него да крене у преговоре са просветарима и види како још може да им се изађе у сусрет. Успут, прекоревајући га због „непристојног понашања“ Малог који се усудио да га прекида, јер, како и сам рече, није он дошао њих да слуша већ да им каже оно што он мисли. Преведено, ја сам ту да вам наређујем, ваше је да слушате, а не да ми износите своја мишљења.
Представа на нивоу дечје приредбе четвртог разреда основне школе, до зла бога провидна и шмирантска до повраћања, али главни глумац и рачуна на публику са четири или осам разреда или без њих, да на бланко „прогутају“ његову причу и пред телевизорима вичу: „То, мајсторе“, „Браво ти га“, „То је наш председник“, „Како им је само скресао и то његовима“…
Претпостављам да је после приредбе покупио део ансамбла тог свог, све тужнијег и све јаднијег, позоришта и одвео у неки „штек за одабране“ да, уз скупа вина и још понешто што иде уз пиће, виде шта ће, куда ће и како ће, јер се ђаво, са шалом под мишком, одавно упутио у непознатом правцу и да, по свој прилици, долази тренутак истине који неће бити кројен у Вучићевом пропагандном штабу и емитован/публикован на његовим медијским мегафонима, већ ће их, онако сиров и крајње непријатан, лупити директно у покварене и префригане лобање са којих се, упркос ниским температурама, слива путер „крштен“ корупцијом, крађама и другим непочинствима, остављајући иза њих слинав траг којим ће се, једном, упутити професионална полиција и независно правосуђе.
У тој чињеници лежи заплет истинске драме Вучићевог позоришта коју би они, или да што више продуже или некако да прекину, пре расплета који никако не обећава хепиенд. Кад се спусти завеса, неће се ићи у шминкерницу да се влажним марамицама и мицеларном водом скида шминка са њихових одурних и преварантских фаца, већ ће, с обзиром на то како су и шта радили, а и даље настављају да послују по истом принципу, „радити шмиргла“.
Зато главни глумац, у очају неизвесности и паници која из ње простиче, данима трчи са телевизора на телевизор, са телевизора на Инстаграм, па опет назад у телевизор, не би ли некако направио маневарски простор за тренутак кад му публика, и то понајпре она његова – пред којом годинама игра краља Ибија – крене на бину, али не са намером да му уручи букете ружа, већ да га полије катраном и перјем. Јбг, тако то, обично, у овим драмама бива, али њен овдашњи аутор је о томе морао да мисли кад је исписивао први чин. У трећем више нема простора за поправку.
