Прочитај ми чланакБило је у Београду и већих, и хладнијих снежних зима. И виших сметова. И хладнијих јануара. Рекордне 1962. град је био затрпан са готово осамдесет центиметара снега.
Није тада било апликација, кризних штабова на телевизијама, ни конференција за медије на сваких шест сати. И нико се није правио да је то рат против невидљивог непријатеља.
Службе су тада биле преоптерећене, наравно. Нису чуда чиниле. Али се знало шта је проблем: снег.
Данас, међутим, снег постаје алиби. Свака пахуља је изненађење, свака завејана улица доказ да је неко други крив — природа, блокадери, саботери, опозиција, страни фактор.
Овде чак и када надстрешница железничке станице падне и убије 16 људи, режим шири теорије завере како је могуће да је у питању терористички акт страних служби.
Соко и мишеви
Вучић је после хапшења његовог амига Николаса Мадура загрмео да је „боље један дан као соко живети него сто година као миш се скривати“.
Овде изгледа се накотило много мишева по комуналним службама па су се сви упркос херојским речима нашег сокола ко мише посакривали уместо да се ухвате за лопате за снег.
Па је Вучић онда рекао и да су ОНИ уложили милијарде евра у његово рушење с власти.
Па вели: „Ја вам нисам Слободан Милошевић. Нити сам наиван, нити сам глуп да вам верујем.“
А коме ли то прети? Неименованим силама које су нам, до јуче, били партнери? Амерички председник Доналд Трамп је пре месец дана поделио објаву о наводном пречавању намештања избора, у којој се помиње и Србија. Пројекат Генералштаба, некада представљен као стратешко партнерство, распао под теретом корупционашких сумњи. Са друге стране, ни Путин му не верује због продаје оружја Украјини. Између тих столица, Вучић данас виче о силама које га руше — али их не именује, јер су му све једнако потребне.
Богме, од овога би уздрхтао и соко, а камо ли ово наше кукурикало. Сад, питање за милион боливара: да ли је то амиго Вучић одбрусио специјалцима Делта Форце или се једноставно — упрпио да не присуствује фиеста ен мардељас са својим недавно утамниченим амигом Мадуром? Ако овом није кумовало празнично вино вероватно је пресудио страх да му положајник ове године не бане у маскирном дезену и акцентом који се не учи у Београду.
Како Универзум, та космичка сценографија балканске политике, све лепо поређа: ако му је популарност највише скочила онда када је ухапсио челника Делте Мирослава Мишковића, можда сада страхује да му карма не узврати ударцем неке друге Делте.
Кад смо се последњи пут овако правили опасни, добрано смо добили по ушима.
Геополитички оркани, локална мећава
Данас једва издржавамо овај блитзкриег снежних пахуља, а Вучић би да прети светским силама. Зато их, наравно, не именује директно. Јер не прети он баш њима — они су нам, јел’те, партнери.
Ако немаш чиме другим да се похвалиш, мораш имати непријатеља. Некога од кога ћеш, као, бранити земљу — и тако бираче држати везане за број своје листе на гласачком листићу.
Парадокс је потпун: земља која се једва носи са чишћењем тротоара и одржавањем саобраћајница, истовремено је као спремна да се супротстави светским силама.
Док аутобуси не могу узбрдо, слушамо приче о којекаквим квантним скоковима и историјском напретку. Док нам се гаће тресу од мећаве, говоримо о геополитичким орканима. Док град стоји, власт се креће — по телевизијама.
Мезе, пију, певају, љубе се у главе знојаве. Забавља их убица тинејџерке, а чувају их витезови Ћациленда, а међ‘ њима осуђени силоватељи, мафијашки ликвидатори, наркодилери и ови несрећници из јавних предузећа.
Уместо да чисте снег даве се сендвичима и запишавају разнолику дендрофлору у Пионирском парку.
Данас се у чишћењу снега највише истичу камере. И поруке. И претње упућене свима и никоме. Јер непријатељ мора постојати — ако не споља, онда макар у снегу. А најбоље и споља и у снегу.
Кад држава не уме, ту су студенти
А можда би, уместо да се прави да брани Србију од имагинарних удара, неко могао да одбрани град од стварне зиме. То би већ био опасан потез.
Ту улогу данас су преузели студенти: јутрос од шест сати, заједно са грађанима, узели су лопате и очистили снег око јавних простора које сви користе. Без камера, без инструкција, без непријатеља.
Ова младост је показала да није декор, него морална и практична антитеза власти.
Београд је, наравно, само излог. Права слика зиме види се тек кад се склоне рефлектори и погледа унутрашњост.
Србија под снегом
Тамо где данима нема воде ни струје. Тамо где су села завејана, путеви непроходни, а људи препуштени сами себи и агрегатима који раде док има горива.
У тим крајевима не одзвањају велике геополитичке поруке. Тамо систем — онај који се куне у стабилност и снагу државе — једноставно не долази.
И зато нас свака јача зима разголити више него било каква политичка криза. Није ово земља коју неко руши споља. Србију изједа јавашлук изнутра — не зато што је зима јака, већ зато што је систем слаб. А покаже се и колико су људи, кад остану сами, често јачи од њега.
Снег нам тада покаже колико смо далеко од онога о чему нам говоре — и колико близу онога што се заиста живи.
Јер озбиљна држава не мери своју снагу по томе колико гласно прети, већ по томе колико брзо очисти пут до последњег села.
Ако неко данас брани ову земљу, то нису они који вичу о силама и заверама, већ они који у шест ујутру узму лопату и очисте снег.
