Избор који се намеће није пријатан, али јесте једноставан: остати у позицији зависности, без чврстих гаранција, или покушати да се судбина узме у сопствене руке.
Да ово није апстрактна теорија, показао је и случај Гренланда. Деловало је да је криза избегнута када је Доналд Трамп, у среду, одбацио могућност војног упада и повукао претње о увођењу царина како би се дошло до те територије.
Како пише Неw Yорк Тимес, уместо тога, на мрежи Трутх Социал поменуо је некакво „оквирно“ решење, чији детаљи и даље нису познати. Олакшање је било опипљиво. Али сећање на изречено не нестаје тако лако. Трамп је, уз дозу самоуверености која је многе у Европи запањила, отворено говорио о „куповини“ острва које је аутономна територија Данске, уз напомену да би, ако затреба, могао да га преузме силом.
Тешко је било замислити да ће САД, оснивач и главни ослонац НАТО-а, уопште говорити о притиску на једну чланицу савеза. Ипак, то се догодило. Питање „шта даље?“ остало је без одговора, како у Давосу, тако и ван њега – чак и док је канадски премијер Марк Карни тамо говорио о „расцепу“ светског поретка.
У таквом амбијенту, Европљани су покушали да искористе Трампово повлачење корак уназад. Али шок последњих недеља оставио је дубљи траг: НАТО, какав је постојао више од 75 година и представљао темељ трансатлантске безбедности, делује као савез који се приближава крају. Не преко ноћи, без драматичног пуцања, већ спорим, али упорним померањем ослонаца.
Распад, ако до њега дође, неће бити тренутан и безболан. Биће застоја, трзавица, празног хода. Ипак, то не мора да буде катастрофа. Европа, која је деценијама своју сигурност препуштала Вашингтону, данас има и разлог и капацитет да се сама заштити.
Последњих дана показало се колико може бити ефикасна када лидери наступају сложно. У сенци Трампове непредвидивости појављује се, макар у обрисима, прилика да се изађе из америчког заклона.
Сам Трамп своју логику не крије. Више пута је тврдио да је контрола над Гренландом кључна за националну безбедност САД. У његовој рачуници, Кина и Русија већ гледају ка острву, делом због нетакнутих рудних богатстава.
Уз то, Гренланд види као идеално место за размештање система противракетне одбране „Златна купола“. САД већ имају око 200 војника у свемирској бази Питуфик, а споразум с Данском из 1951. омогућава им да тај број повећају и граде нове објекте. Ипак, Трамп инсистира на једноставном постулату: да би нешто заштитио, мораш тиме и да управљаш.
Из те логике произлази и шира последица. Сједињене Државе, наравно, не „поседују“ ниједног савезника у НАТО-у. По тој рачуници, њихова заштита није загарантована. Сумња да би Вашингтон у критичном тренутку заиста поштовао члан 5 Повеље савеза већ је посејана.
Трамп је раније отворено говорио да можда не би стао у одбрану угрожених савезника, а недавно је, под притиском новинара, наговестио и могућност изласка САД из НАТО-а због гренландског спора. У Давосу је, у свом препознатљивом тону, понављао притужбу: „Ми дајемо толико много, а заузврат добијамо тако мало.“
Ниједан амерички председник није оставио толико простора за сумњу у посвећеност трансатлантској безбедности. Тај став није само лични хир. Он се јасно види и у Стратегији националне безбедности његове администрације, објављеној крајем прошле године.
У том документу Европа се описује као континент у економском паду, са ризиком „нестајања цивилизације“, мање важан од региона попут Латинске Америке или Источне Азије. Чак се доводи у питање способност појединих европских земаља да остану „поуздани савезници“.
Европа је дуго покушавала другачији приступ – поклонима, комплиментима и причом о „неспоразумима“. Сада се, чини се, тон мења. Након претњи у вези с Гренландом, Европски парламент је замрзнуо ратификацију трговинског споразума са САД.
Разматране су и противмере кроз царине, а на иницијативу Емануела Макрона отворена је расправа о коришћењу инструмента ЕУ против принуде, који омогућава одговор на економски притисак. Дански пензиони фонд је отишао и корак даље, најавивши продају америчких државних обвезница у вредности од 100 милиона долара.
Ипак, олакшање због смиривања спора не би смело да завара. Проблем није само у једном човеку. Чак и ако Трамп не покуша да остане на власти трећи мандат, његова доктрина „Америка пре свега“ има дубоко упориште у покрету МАГА, из којег би могао да дође и његов наследник.
С друге стране, евентуална победа демократа вероватно би значила још веће окретање САД ка Кини, јединој земљи која реално може да оспори америчку глобалну позицију. У оба случаја, стратешки фокус Вашингтона наставља да се помера.
За европске лидере, навикнуте на деценије америчке заштите, свет без НАТО-а делује готово незамисливо. Али алтернативе нема. Само напуштањем политичке тромости и преузимањем обавезе ка стварној војној аутономији, ЕУ заједно с Британијом и Канадом може да се ослободи зависности од земље која све чешће на своје савезнике гледа с висине.
Објективни показатељи су ту: број становника, БДП, технологија, развијена војна индустрија. Оно што недостаје јесте политичка воља. Фрагментисаност континента отежава заједничко деловање, а поједине државе – посебно Пољска и балтичке земље – и даље се ослањају на САД из дубоко укорењених историјских разлога.
Ипак, препреке нису непремостиве. Европска унија је већ доказала да су високи нивои интеграције могући. Педесетих година прошлог века данашња структура била је незамислива. Историја показује да се помаци дешавају када се чине немогућим.
Пред Европом је, практично, избор без излаза: пасивно прихватање или активна промена. Друга опција значи редефинисање безбедносне стратегије, модернизацију опреме и инфраструктуре, као и одустајање од расипања ресурса кроз паралелну производњу наоружања.
Уместо тога, потребна је подела задатака према стварним капацитетима. Улагања у оклопне снаге, авијацију, интегрисану противваздушну одбрану, дронове и системе командовања већ расту.
Бројке то потврђују: док су 2014. само две земље НАТО-а издвајале два одсто БДП-а за одбрану, до 2025. тај праг су достигле све, а шест их троши три одсто или више. Укупни војни буџети европских чланица и Канаде досежу 608 милијарди долара – више него четири пута од руских.
Русија, упркос хибридним методама и гласној реторици, не представља непремостиву војну претњу. Скептици ће одмах поменути Пољску и балтичке земље, и тај страх није без основа. Ипак, не постоји разлог због којег Европа не би могла да развије одрживу стратегију заштите источног крила, нарочито уз дугорочно партнерство с Украјином кроз обуку, испоруке опреме и модернизацију одбрамбене индустрије.
Све то води ка истој тачки. Давос је само убрзао суочавање с реалношћу. Америка се удаљава, свет се мења, а стари обрасци пуцају. Питање које остаје да виси у ваздуху јесте да ли ће Европа имати снаге да ову промену схвати као крај једне епохе – или као почетак нечега што још није до краја дефинисано.
