Прочитај ми чланакИзјава Милоша Вучевића да би „било добро да цео Западни Балкан буде јединствено интегрисан у Европску унију“ не представља ни нову визију, ни озбиљну политику, већ добро познат рефлекс власти која, када осети да јој се тло измиче под ногама, пожури да се додвори онима од којих је годинама живела.
Исти тај режим је годинама градио политичку каријеру на причи о „самосталности“, „суверености“ и „несеђењу на више столица“, да би сада, када му се распадају и Рио Тинто, и Генералштаб, и кредибилитет пред сопственим народом, одједном открио чаробну формулу „јединствене интеграције“ Западног Балкана у ЕУ.
Посебно је лицемерна теза о томе да некакви „душебрижници“ спречавају балканске народе да се договарају. Истина је управо супротна. Није Запад тај који спречава договоре, већ власт у Београду која је пристала да буде извођач туђих радова, гарант нестабилности и спроводилац пројеката против воље сопственог народа.
Када Вучевић каже да Србија „не седи на више столица“, то звучи готово цинично. Србија под овом влашћу не само да седи на више столица, већ је успела да падне са сваке. Истоку је постала непоуздан партнер, Западу нестабилан фактор, а сопственом народу симбол политичке трговине и распродаје.
Приче о „Отвореном Балкану“ као примеру успешне сарадње данас звуче празно. Тај пројекат није пропао зато што народи не желе сарадњу, већ зато што је био замишљен као маркетиншки производ власти, а не као искрен политички процес заснован на равноправности и поверењу.
Посебно забрињава инсистирање на томе да Република Српска „може да рачуна на помоћ Србије“, у тренутку када Србија није у стању да заштити ни сопствене институције, ни сопствено културно наслеђе, ни сопствени правни поредак. Такве изјаве све више личе на декларативну реторику без стварне снаге иза ње.
На крају, позив Србима на Косову и Метохији да подрже Српску листу звучи као понављање истог обрасца који их је годинама доводио у све тежи положај. Та листа је одавно престала да буде аутентични представник српског народа, а постала продужена рука политике која је Србе са Косова користила као монету за поткусуривање у преговорима са међународним актерима.
Ова изјава Милоша Вучевића није сигнал нове политике, већ знак панике. Када власт почне да говори језиком оних које је до јуче оптуживала, то није државничка зрелост, већ признање да се крај приближава. И да више нема коме да се прода прича о „балансу“, „мудрости“ и „стабилности“.
