Tekst o izdaju Kosova pisan pre trinaest godina

Ovaj tekst je nastao 2013. godine, uoči velikog protesta protiv Briselskog sporazuma, kada su, u organizaciji pokreta Dveri, na Trgu republike u Beogradu održani veliki protesti na kojima su govorile mnoge ugledne ličnosti srpskog javnog života. To je bio nastavak borbe Dveri protiv pristajanja na izdaju. ( Godine 2008, održan je prvi takav skup (1))
Iz teksta koji sam onda pisao vidi se da se znalo da će Vučićev i Dačićev režim sasvim odustati od Svete Zemlje srpske. I tu nema čuđenja – kao što je rekao Franc Kafka u priči „Seoski lekar“, kad jednom odgovoriš na pogrešan poziv, to više ne možeš da popraviš.

Danas ima mnogo onih koji tvrde da je bolje Vučić nego Dinko Gruhonjić.

I dalje tvrdim: jedini pravi Dinko Gruhonjić u Srbiji je Aleksandar Vučić.

Koji čita, da razume.

Čačak, 02.04.2013.

Ovaj tekst sam pisao uoči 2. aprila 2013, više nego ikad želeći da se nijedna od mojih crnih slutnji ne ostvari, i da se Nikolić, Dačić i Vučić kao najodgovorniji političari Srbije danas ne pokažu onakvima kakvi su prikazani u redovima koji slede. Ranije sam pisao da u Srbiji nije teško biti prorok – zamisliš najgoru mogućnost, i znaš da će biti gore nego što si zamislio. Ali, molim se Bogu da ne bude tako, i da se ova predviđanja pokažu kao pogrešna. Da u ovoj trojici političara, ma kakvi su do sad bili, ma šta činili i ma koliko grešili, progovori ono najdonje, najdublje naše, obilićevsko, koje neće da se potčini zlu, i koje je spremnije da strada nego da se klanja oklopljenom zlu i đavola ljubi u kopito.

Ovaj tekst je, ma koliko to patetično zvučalo, plod istinske brige za sve nas, pa i za trojicu u vrhu vlasti, koji su, verovatno ni ne znajući šta ištu, iskali i dobili političku moć u trenucima kad se odlučuje o Najsvetijem – o Kosovu i Metohiji. Ni za njih, ni za nas, neće i ne može biti opravdanja ako predamo Lazarevu Žrtvenu Zemlju. Ako su nam je oteli – vratićemo je; samo da ne potpišemo ugovor sa repatim, koji od ugovora i živi, i u čije mreže lovi zalutale duše (čitali ste „Fausta“, vođi srpski, zar ne?)

Tekst šaljem u svet, da olakšam duši. Ko ga čita, neka zna: pisan je sa mrvicom nade (a, kako reče Njegoš,„nade više nema ni u koga, do u Boga i u svoje ruke“).

O NAJGOROJ VRSTI HOROR FILMOVA
Najgori horori su oni u kojima glavni junak otkriva da su mu bližnji, iznenada, nekom čudnom mutacijom, postali vampiri, željni, između ostalog, i njegove krvi. Na prvi pogled, sve je normalno, svakog jutra kažeš komšiji „Dobro jutro“ upravo zato što se u njegovom liku nije ništa promenilo. Ali, probaj da ostaneš nasamo s njim, pa ćeš videti krvave očnjake koji žure da ti se zariju u meso… Valjda ste razumeli šta hoću da kažem…

Bez obzira na to što smo znali da su Toma, Vučić i Dačić po ukusu Imperije koja nam otima Kosovo i Metohiju (inače ih Vesna Pešić ne bi hvalila, zar ne?) ipak nismo očekivali ovako brzu i sistematsku izdaju srpskih nacionalnih interesa od onih koji su bili đaci Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja. Jer, suštinski, posao „dekosovizacije“ je već urađen: sada se uopšte ne pregovara o Kosovu i Metohiji kao delu Srbije, nego o Kosovu kao „nezavisnoj državi“ u kojoj srpska Kosovska Mitrovica sa okolinom treba da ima izvestan stepen autonomije. To je taj, nagli i iznenadni, košmar: Nikolić je došao na vlast pričajući kako će Kosmet uvek ostati Srbija, i kako će svi dogovori koje je Borko (deminutiv od Boris, kao što je Stefanović, u stvari, Tadić) postigao sa Imperijom i Tačijem biti poništeni. To su pričali i vučićevci tipa Drecuna, i vulinovci tipa Vulina. I pričali i pisali. Čuvam brojeve „Pečata“ i „Geopolitike“ gde su ove reči izrečene. Dok se nije došlo na vlast. A onda počinje horor – državotvorne komšije se pretvaraju u državoubilačke robote.

„Nitko ne čita teksta“(Krleža dixit)

Budimo iskreni: znali smo to čim je nastala Srpska napredna stranka. I analitičari su, tada, bili glasni i jasni – to je napuštanje patriotskog fronta. Ulazak u medijski mejnstrim pomoću Borisa Tadića i Mikija Rakića imao je svoju cenu. Moglo se to pročitati i u depešama „Vikiliksa“, kada američki izaslanici javljaju centrali da je Toma sa njima počeo da priča na engleskom, a do tada je ovaj znak pokornosti Velikom Bratu s one strane okeana izričito odbijao. Depeše „Vikiliksa“ pokazale su i da naprednjaci novi kandidati za politiku „EU nema alternativu“. (Ali, što bi rekao Krleža, „nitko ne čita teksta“, čak ni ako je „Vikiliksov“). I kad je Tomin savetnik postao Viljem Montgomeri. I kad je general Delić, koji je napustio radikale i postao naprednjak, dao, po povratku radikalima, pokajnički intervju „Pečatu“ u kome kaže da je pitao Mladog i Naprednog kakav je, u suštini, njihov stranački program, a on mu rekao, bez ikakvog „blama“, da su naprednjaci prva stranka koja će doći na vlast bez programa. I kad ih je, 2012, podržao Đulijani, bivši gradonačelnik Njujorka, od koga je, izgleda, Vučić preuzeo imidž beskompromisnog borca protiv kriminala&korupcije.

Dakle, sve smo to znali. Ali, ipak, čovek je sklon da sebe prevari i da veruje u nešto (što bi rekli oni slovenački rokeri, u vreme bivše nam SFRJ, „nekog treba da voliš – makar i buldožer!“). Tako su i mnogo obični ljudi, isto kao i mnogi analitičari, poverovali da su Toma i Vučić bolji od Tadića, i da je jedino važno da ode žuta avet, pa će nam krenuti (eh, ništa nismo naučili od DOS-ove pobede do danas). Dobićemo, što reče jedan, „kakav –takav patriotizam“.

Ipak, moram da kažem: Tadić na vlasti nije bio bolji, ali je, za obnovu Srbije koje ne može biti bez konačnog sloma naših iluzija, bio korisniji – jer je bio „provaljen“, i njegova izdaja Kosova do sada bi, uz sve socijalne tenzije (koje su i danas prisutne, ali prikrivene maglom borbe protiv tajkuna), dovela do izlaska Srba na ulicu. Tadić je izazivao svojom odvratnom drugosrbijanskom retorikom, zasnovanom na odvratnoj drugosrbijanskoj ideologiji, i tako je protiv sebe stvarao najširi front. A Toma i Vučić došli su na čelo države kao, makar u naznakama, patriote, „kakve-takve patriote“ (Dačić im se prišljamčio na osnovu svoje anti-MMF retorike i pokaznog hapšenja Šiptara u predizbornoj kampanji), a ponašali su se, sve do sada, kao najljigaviji kafanski klupoderi koji, da bi do bunila napili i ismejali nekog od prisutnih, otkidaju fosforne glavice sa šibica i ubacuju ih, krišom, žrtvama u piće. Dakle, kao ljudi bez ideologije, i spremni na sve, pa i na još jedno podvođenje Majke Srbije Vašingtonu i Briselu.

NEPRSKAN? NE, GMO TOMA!
Iako nisam imao iluzija o „napred, pa u krečanu“ novoj politici nove vlasti, bilo mi je, ipak, strašno kad sam, uoči Sretenja, Dana državnosti ove uboge zemlje, video Nikolića kako stoji u stroju kod nadbiskupa Hočevara, na nekakvoj misi za napredak naše zajednice (mogao je kod ovog vatikanskog prelata, koji ne zna broj srpskih žrtava u Jasenovcu, poslati nekog svog savetnika, zar ne? ), a zatim mi, baš meni, kao i milionima sličnih meni, na Sretenje, priča kako se rešenje za Srbe sa Severa Kosmeta mora tražiti tako što će ih se sopstvena država odreći i predati ih Tačiju, da im on daje autonomiju. A onda ga videsmo, milioni i ja, kako daje orden Veranu Matiću, maskiranom u ljubitelja beba. (To je, opet, ilustracija za tezu o najgrđim hororima – onim u kojima se komšije pretvaraju u vukodlake.) Sećam se dobro pogođenog izraza Željka Cvijanovića iz doba predsedničke kampanje 2012 – da je Srbiji potreban „neprskani Toma“. Ovaj Toma ne samo da je prskan – on se ponaša kao da je genetski modifikovan, pomislio sam uoči Sretenja 2013, posle tri vesti u kojima se pojavio predsednik Srbije, onaj što mu je EU čestitala pobedu na izborima tri sata pre zatvaranja birališta (neka mi bude oprošteno što slutim, a, kako reče Dis, slutiti još jedino znam: to je bio vrhunski cinizam Brisela, poruka – koga god da izaberete, svi su naši)…

Kada je Slobodan Milošević, posle pregovora u Dejtonu, pitao Vorena Kristofera, vašingtonskog moćnika sa licem Lucifera, šta Srbija da uradi da bi ponovo postala prijatelj SAD, Kristofer je bio jasan – nema nijednog posebnog uslova. Srbija mora da radi sve što se od nje traži. Na kraju, zbilo se ono čega sam se bojao: posle Tadića, spremnog skoro na sve, neko je konačno, u potpunosti, usvojio Kristoferov dictum, i došao na vlast. Bio je to (ne želim da verujem, ali ovo je horor, braćo Srbi i sestre Srbkinje) Tomislav Nikolić, čiji nadimak „Grobar“ postaje sve zloslutniji što predsednik Srbije više liči na Vrhovnog Leminga koji nas vodi ka kolektivnom samoubistvu zvanom predaja Kosova i Metohije. Jer, ako se ne odbrani Kosmet, ko će odbraniti Rašku oblast, Vranjsku dolinu, Vojvodinu? Ko će zaustaviti podizanje graničnih rampi u Zemunu? Ko će nas zaštititi od GMO? Ko će sprečiti legalizaciju „gej brakova“? Zar taj isti Nikolić nije obećao domaćim „veselnicima“(gay) da će biti s njima na „paradi ponosa“ u jesen 2013?

LOV NA TAJKUNE
Čim je počeo Vučićev „lov na tajkune“, znao sam da se sprema nešto krupno: takve stvari se ne mogu raditi bez odobrenja Velikog Brata, i sa određenim ciljem (koji ne odgovara Srbiji, nego gospodarima globalizacije). Na udaru su, naravno, samo domaći tajkuni (koje, zar moram to da kažem, uopšte ne simpatišem), oni koji smetaju prodoru stranog kapitala i konačnom ekonomskom porobljavanju Srbije. Niko ne sme da pipne hrvatske monopoliste u Srbiji, a kamoli strane banke! Niko ne sme da udari na kajišare i kamatare! Niko ne sme ni da sanja o drugoj, drugačijoj Srbiji, Srbiji koja neće biti prodata Turskoj, Azerbejdžanu i Ujedinjenim Arapskim Emiratima, tako dragima Vašingtonu.

Za dizanje prašine upotrebljavaju se novine koje su u službi propagandne borbe protiv domaćih tajkuna (plus neizbežni Šarić, koji je na sebe, nevoljno, uzeo ulogu neuhvatljivog Ratka Mladića, a Imperija ga koristi kao što je Veliki Brat iz Orvelovog romana koristio virtuelnog disidenta Goldštajna, da se „proli“ ne dosete), i čiji će novinari, kad više ne budu potrebni, biti odbačeni kao upotrebljeni toalet papir (takva je sudba novinara u službi moćnika – dovoljno je videti šta je bilo s „Pravdom“ i „Presom“,čiji su najizdržljiviji pregaoci ostali delatni samo na Internetu). Sve to ide i gura dok se ne preda Kosmet – posle će da se okonča kao i čuvena „Sablja“, operacija DOS-a i Duleta zvanog CIA (ko ne pamti Dušana Mihajlovića, poznatog po sloganu„Stara UDBA – Nova Demokratija“?) Za vreme „Sablje“, na hiljade privođenih, uhapšenih, osumnjičenih… I? Gde si bio? Nigde. Šta si radio? Ništa.
A danas? Evo, novine objaviše da je neki, što je bio maher sa carina, i sebi sedam stanova kupio u Beogradu (a o ostatku imovine da i ne govorimo), dobio, za mahinacije, tri godine zatvora, kao da je džepario po tramvajima. Tako će i Vučićeva sapunica zvana „Nesalomivi“ da se završi – u najboljem slučaju, a da ne pričamo o najgoroj verziji, onoj u skladu s Marfijevim zakonima, to jest da ne pričamo o milionskim odštetama koje će država, iz našeg džepa, plaćati „nevinim“ tajkunima i tajkunčićima, koji će biti oslobođeni zbog „nedostatka dokaza“ ili „zastarelosti slučaja“.

PRAVI PROBLEMI
Prave probleme ovde niko ni ne pominje – jer ne sme. Jedan od njih je gubitak 300 hiljada đaka iz obrazovnog sistema od sredine devedesetih godina prošlog veka do ove, 2013. godine. Jeste li čuli Nikolića, Dačića i Vučića da pričaju o strategiji oživljavanja umiruće Srbije? Naravno da niste, jer oni nemaju nikakvu strategiju. Oni imaju samo taktiku osvajanja i držanja vlasti po bilo koju nacionalnu cenu. Drugi problem je masovno umiranje stanovništva od malignih oboljenja koja su posledica NATO bombardovanja Srbije 1999. godine. Kako to da pominju kad su oni koji su nas bombardovali posle svega „strateški partneri“ u sadističkoj orgiji u kojoj su naši politikanti mazohistički uživaoci (o Markizu de Sadu kao političkom misliocu savremnosti sjajno piše profesor dr Milan Brdar u „Hronici razorene Troje“)? Treći problem je potpuno uništenje srpske privrede, i sumanuto stanje u kome je više penzionera od zaposlenih, pri čemu 250 hiljada ljudi živi od socijalne pomoći. Četvrti problem je, na naše oči, raspad EU… I tako redom.

Ko će te probleme da reši? Predsednik Srbije, Tomislav Nikolić, koji nije ni prstom mrdnuo da ispuni svoje obećanje da će ispitati izbornu krađu iz 2012? Ivica Dačić, kome podmeću ženu bez gaća u „skrivenoj kameri“, a on ćuti i smeška se kao u prostačkim bećarcima tipa „Drvo krivo, a ja podvirivo“, i kome svakog dana stiže pretnja da će Miša Banana da progovori? Aleksandar Vučić, koji daje premudre izjave tipa „Ne možemo da damo sve za ništa“, i herojski dovikuje tajkunima „Pucajte, ja i sada držim čas“(iz antikorupcijske borbe, naravno)? Ili, pak, Dinkić, stara lola, koji se prićutao i samo čeka da nastavi da na Srbiji primenjuje neoliberalnu „doktrinu šoka“, o kojoj je tako ubedljivo pisala Naomi Klajn?

Problema ima koliko hoćete, a najvažniji je, bar za sada, nerešiv – političari koji su na grbači Srbije od početka devedesetih godina 20. veka, dobri drugari koji se tuku i glože samo za narod, cirkusa radi. Mislite li da, sutra, Vučić neće moći sa Đilasom? Ili Đilas sa Vučićem? Ili sa Čedom Jovanovićem? Ili bilo ko sa bilo kim? Naravno da će moći. To se toliko puta do sada videlo i viđa svakodnevno.

A šta mislite što Bilo Kome sa Bilo Kim treba kandidatura za EU? Da bi mogli da priđu „predpristupnim“ ili „pristupnim“ fondovima Brisela, i da krenu da pune džepove. Sve u ime naše svetle EU budućnosti, kao što su njihovi ideološki preci, Titovi usrećitelji, u ime svetlije budućnosti komunizma, oteli ljudima kuće na Dedinju i opljačkali sve što se moglo opljačkati, ostavljajući sitnu, ideološki zanetu, ribu da peva: „Druže Tito, vođo komunista, Partija je kao sunce čista“ i veruje da smo, posle svega, u SFRJ, svi jednaki i braća.

KUDA ĆETE S KLETVOM PRAĐEDEVSKOM?
Mnogo je opasno igrati se Kosovom i Metohijom. To nije običan prostor. To je Svetinja. Tu je najčistija krv hrišćanska prineta Bogočoveku Hristu na žrtvu Za Krst Časni i Slobodu Zlatnu. Tu je otkriveno da je zemaljsko carstvo za malena, a nebesko uvek i doveka, i da će svako od nas izaći pred Boga i cara Lazara da odgovara na ispitu zvanom Kosovski zavet. I tu nema srednjeg puta, kao što neki maštaju da ga ima: ili si uz Lazara ili si uz Vuka. I ako si uz Vuka, ništa ti ne vrede opravdanja, kao što ni njemu nije vredela potonja borba sa Turcima i smrt u turskoj tamnici. Opasno je pasti pod Lazarevu kletvu: „Ko ne došo u boj na Kosovo, od ruke mu ništa ne rodilo“, kao što je opasno rugati se Nebeskoj Srbiji, kako radi premijer Vlade Srbije, čovek obuzet Mišom Bananom… I ne može se razumeti predsednik Srbije, Nikolić, kome je jedan od razloga da napusti Srpsku radikalnu stranku bio taj što su mu dojučerašnje partijske drugarice navodno klele decu i unučad, a koji sada i sebe i svoje dovodi pod kletvu Lazarevu, prepuštajući Kosovo NATO-u i Tačiju, vadiocu organa iz tela živih Srba. I ne može se razumeti vicepremijer Vučić, koji treba da beži od mogućnosti da se uz njegovo prezime doda još jedno, ono iz kosovskog predanja o izdaji, i koji zna dobro Njegoševe stihove: „Na Borise, Vukašine opšta grmi anatema“, i zna kako je prošao Karađorđev kum Vujica. Pogotovo se ne mogu razumeti njegove američki banalne rečenice o „paklenim danima“ koji čekaju Srbiju na pregovorima u Briselu, kao i one bljutave pričice o „bolnim rešenjima“ na koja smo primorani. Neće biti ni pakla, ni bola, ako gospodin Vučić podnese ostavku, napusti bavljenje politikom i prestane da nas ubeđuje kako „EU nema alternativu“ (a vodi nas pod vlast Turske i Azerbejdžana) i kako ćemo pocrkati od gladi ako se suprotstavimo Vašingtonu i Briselu.

Dosta je njihovog „rijaliti šoua“ zvanog „Datum za početak pregovora“. Srbi nisu idioti (u izvornom značenju te reči, ljudi koji ne brinu za opšte dobro, za zajednicu). Najbolji sinovi i kćeri ovog naroda se više plaši Lazareve kletve nego diktata Imperije.

REŠENJE?
Rešenje je, kao i uvek, molitva i borba. Kako je prota Atanasije iz Bukovice rekao Karađorđu koji ga je pitao da li da se ustaje protiv Turaka – ako se ustane, možda nešto bude; ako se ne ustane, neće biti ništa. O tome u izvrsnoj drami Ežena Joneskoa, „Nosorog“: U gradu u kome živi glavni junak ovog dela, Beranže, ljudi odjednom postaju nosorozi. Na početku, nema ih mnogo, da bi na kraju Beranže ostao sam u kući, sa ženom i najboljim prijateljem. Posle svega, i oni poveruju u broj, i pridružuju se nosorozima na trgu. Beranže ostaje sam. Sumnja u sebe. Gleda se u ogledalu i pita se – da li je baš on najpametniji, sad, kad je ostao sam, jedini čovek na svetu, a svi ostali postali nosorozi, i srećni su u gomili. Na kraju, Bernaže odbija da postane deo krda, razbija ogledalo, uzima pušku i kreće da se bori protiv nosoroga.

Stvar je jednostavna. Mi nemamo rezervnu otadžbinu, i Srbija ima samo nas. Šestog aprila 2013. na ulicu se izlazi da se kaže da se ne mirimo s tim da postanemo krdo nosoroga, i da je za nas Svetinja iznad svake prizemne koristi, a pogotovo iznad trule Evropske unije. Kao što se Karađorđe nije bunio protiv nepravedne turske ekonomije, nego je ustao da brani krst i obraz svog naroda, tako i mi ustajemo za Srbiju koja neće više biti septička jama perifernog kapitalizma, nego ikona Nebeske Srbije, u kojoj su „oci naši i praoci sveti što sa krstom časnim dostigoše meti“ i „što u gorčinama živeše najljućim, ali nemoguće smatraše mogućim“, kako je pevao Sveti vladika Nikolaj. Ustajemo za Srbiju u kojoj će čovek opet biti čovek, i u kojoj ćemo se buditi sa svetlim poljupcem Sunca pravde na usnama.

Šestog aprila 2013. setićemo se, ponosno, 6. aprila 1941, kada je ondašnji Novi poredak hteo da nam utera strah u kosti i – nije uspeo, i kada su naši piloti leteli u zapaljeno nebo nad Beogradom, da spasu čast svoju i svoje prestonice, boreći se protiv, naizgled svemoćne, nemačke avijacije.

Šesti april je i dan nade, kada ćemo reći: Nije gotovo, tek počinje! Jer, sa nama je Bog pravde, kome peva srpska himna.

Zato svi pod silnu ruku knjaza Mihaila, koja pokazuje put ka slobodi svih Srba, na trg gde je nekad bila Stambol kapija, pred kojom je Sveti đakon Avakum, kome su mučitelji 1814. godine nudili da se poturči i spase život, rekao: „Nema lepše vere od hrišćanske, Srb je Hristov, raduje se smrti!“Jer, smrti i nema, pošto je Hristos vaskrsao.

Šestog aprila, uoči Blagovesti, svi u Beograd, da blagovestimo Majci Srbiji da nam je večna dok su joj deca verna!

Izvor: pravda

Oznake: Vladimir Dimitrijević, izdaja, KIM