Piše mi naš ugledni antropolog i istoričar nauke, prof. dr Aleksandar Petrović:“Neko svesno i namerno postavlja potomke nacista na rukovodeće pozicije u zemljama Zapada, izjavila je portparolka Ministarstva spoljnih poslova Ruske Federacije Marija Zaharova. Kada tome dodamo koncert proustaškog pevača Tompsona uz blagoslov hrvatskog biskupa koji slavi progon dvesta hiljada Srba slika je sasvim jasna. Ona može da začudi samo one koji su se opredelili za zaborav kao svoj pogled na svet.
А ево шта долази, то јест шта најављује Марк Руте, шеф НАТО пакта:“Ако Си Ђинпинг нападне Тајван, прво ће позвати Владимира Путина у Москви и рећи му: ‘Хеј, урадићу ово, а ти треба да их одвучеш у Европи нападом на територију НАТО-а’“.“(1)
И то зло ће опет ударити на Србе.
Ове, 2025, Хрватска бискупска конференција и Бискупска конференција Босне и Херцеговине, обележавале су у Томиславграду ( бившем Дувну, познатом по оданости НДХ у епохи Другог светског рата) 1100. обљетницу Хрватскога Краљевства и сплитских црквених сабора и још „неке важне обљетнице, од којих издвајамо: а) спомен на 1700 година од Првога свеопћег, екуменског концила у Ницеји 325. године, важнога за исповиједање праве вјере и за слављење средишњега отајства наше вјере, Кристова Вазма; б) 60. обљетница завршетка Другога ватиканског концила (1965.) са свим што је носило и носи обнову Цркве; ц) педесета обљетница од Пастирскога писма бискупā којим су 1975. (такођер Свете године) позвали на прославу и обнову која је под насловом ‘Тринаест стољећа кршћанства у Хрвата’ тијеком девет година остваривана бројним слављима, поукама, сусретима и другим догађањима до 1984. и Националнога еухаристијског конгреса у Марији Бистрици; д) стота обљетница од установљења светковине Исуса Криста Краља свега свијета”.(2)
Међутим, тог 5. јула, Марко Перковић Томпсон одржао је највећи концерт у историји Хрватске. Много мање људи посетило је бискупску прославу од Томпсоновог концерта. Нимало случајно – Томпсон је јаснији од бискупа, који, иако мисле као и Томпсон, морају да екуменски мрмљају. А овај је отворен, јасан, прави Хрват. За Дом увек спреман.
ПРОДАЈА КАРАТА И ЕУ У РАТУ КОЈИ ДОЛАЗИ
Продаја карата за јулски „тулум“ је започела 28. марта и за 24 сата продате су 281.774 улазнице. Певач је рекао на Хрватској телевизији:”Из Ентрија су потом потврдили да је само у првих шест сати након пуштања у продају “плануло” 130 тисућа улазница те да су све биле распродане у року од 24 сата чиме је оборен свјетски рекорд у броју проданих карата за неки концерт. Но није стало на томе, него је неколико дана касније у продају пуштен још један контингент улазница које су биле распродане истом брзином као и први контингент. Свеукупно је, према ријечима организатора, продано више од пола милијуна улазница”.(2)
Није мало пред НАТО поход на Русију.
Треба избројати сву ту војску спремну да се, с пушком у руци и дроновима на небу, опет бори за ЕУропу.
А Србе треба забавити Вођом у понор, који прети грађанским ратом. „На угод живу пакости жуте“, рекао би Лаза Костић. Жуте као звездице на ЕУ застави.
„Хваљен Исус и Марија, драги моји, драге моје“, рекао је на почетку концерта певач. Сви су клицали, сви су били „за Дом спремни“.
Додао је, тај исти певач:“Желим изразити своју дубоку захвалност што сте дошли у оволиком броју. Жељели смо овим концертом показати хрватско заједништво. Дошли сте из свих хрватских крајева, али не само из хрватских крајева, дошли су наши пријатељи из других еуропских земаља који његују вриједности које ми Хрвати његујемо, а то су Бог, обитељ и домовина. Зато хоћу поручити цијелој Еуропи да се врати својим коријенима, својој традицији, својим кршћанским коријенима јер једино тако може бити поновно снажна. Вечерас ћемо кроз пјесме проћи разне теме из наше прошлости, давне и не тако давне, јер из ње учимо. Да будемо поносни на њу и да његујемо и љубимо и држимо до оних наших јунака који су је стварали. Још нешто, драги пријатељи, немојмо се уздизати због успјеха нашег заједништва, него предајмо и захваљујмо Богу што нас је окупио и нека све прође у најбољем реду. Идемо даље с концертом“.(3)
И ишли су, све даље и даље.
ЦЕНА НЕЗАВИСНЕ ДРЖАВЕ ХРВАТСКЕ
Док је, на крају концерта, величао Туђмана и „Олују“, Томпсон се обратио присутнима:“Ми, ова генерација, сматрамо да смо најбоља у повијести па имамо право то казати, јер смо створили хрватску државу. Многе генерације су је хтјеле створити, а ми смо успјели, али кад вас младе видим… Кад видим у вама снагу… Ми смо се бојали за вас кад сте имали 5 или 10 година, шта ће бити с нашом дјецом, хоће ли вас отпухати вјетрови који долазе, хоће ли вас измијешати, хоће ли вас разбуцати, али нису… Ви сте остали укоријењени за наше вриједности и то је оно што нас сада држи и зато – ви сте и бољи и чвршћи и јачи од нас. (…) Ми можемо мирно умријети, јер смо предали Хрватску у праве руке“.(4)
Вековима исте руке. Мало ватиканске, мало Анте Старчевића, „оца домовине“, за које је „пасмина славосербска“ – „накот за сјекиру“.
Све је то, само јасније, својевремено истакао Павелићев херој, један од оних које Томпсон вероватно подразумева као узоре савремене хрватске младежи, Мијо Бабић.
У листу „Усташа“, „вјеснику хрватских револуционараца“, објавио је текст о идеалима ондашње младе Хрватске. По Бабићу, „сваки усташа чека на позив…да се свом душом и тијелом баци на непријатеља, да га коље и сатире“, а „главну ће ријеч водити пожртвованост, револвери, бомбе и оштри бодежи хрватских усташа, који ће чистити и резати сву трулеж са здравог тијела хрватског народа“.(5, 90)
Неки у ЕУропи ( нарочито ово У, латиницом ) се тобож чуде – како сад фашизам на концерту у Загребу. Откуд то Хрватима? Али, наравно, господари дискурса трљају руке: биће опет добровољаца за Источни фронт, који НАТО отвара чим се укаже повољна прилика. Јер на Русију не могу да крену „необрађени“, млакоње и џендераши из постмодерне ЕУ; за рат су потребни само дрогирани неонацисти и неофашисти, и они могу то опет, у име „праве ЕУропе“. Од Хрватске до Литваније, Летоније и Естоније.
Зато је Томпсонов концерт био мала увертира.
ЗНАЛИ СУ КО ЋЕ ИМ ПОМОЋИ
Усташе су, од 1941. до 1945, знале да ће им, на Западу, бити опроштено, јер су пошли у рат против „мрског Бизанта“ – тада је то био Совјетски Савез. Због крижарског похода је, поред „јуначтва“ хрватских „постројби“ на пољима Источног фронта, на домаћем терену требало убијати „србокомунисте“ који су, у исти мах, и „србочетници“. Јер је све то „Бизант“.
Знале су усташе ко ће им помоћи у обрачуну са Србима; као што им је, наравно, и помогао. И онда и сад помагали су, скривено, не тако простачки као Немци, главни злотвори човечанства – Англосаксонци. Немци и Италијани су их наоружали и пустили на Србе, а Англосаксонци су им, после Јасеновца, прогледали кроз прсте, да их поново употребе кад за то стигне час.
То јест, свидело им се то или не, сви ће доћи на Томпсонов концерт.
ВРАЋА СЕ 1941.
Коме око Томпсона нешто није јасно, може да узме и чита књигу Славка Голдштајна о 1941. години, као години која се враћа. Голдштајн, познати хрватски издавач, рођен је у Карловцу, у јеврејској породици. Отац му је био племенит човек, књижар, кога је цео град волео. Убиле су га усташе, а Славко је отишао у партизане.
Како су Хрвати, у већини, дочекали нeмaчке окупаторе? Као ослободиоце од српске окупације, наравно. Ево шта каже Голдштајн:“На Банији, од Купскога моста према Селцу, протегнуо се густи шпалир карловачких грађана који су дошли поздрављати улазак њемачке војске у град. Дјеца машу папирнатим заставицима, а шпалиром струји весели жамор: „Нема рата, а имамо државу!““(5,11)
Неки Јевреји су покушали да се преоријентишу, да подрже нову, усташку власт, али се и то трагично завршило:“Господин Ливадић, недавно конвертирани Жидов Лајтнер, власник трговине жељезном робом недалеко од нас на корзу, у заштитарској униформи с пушком и новопришивеном кокардом, с нападном подузетношћу некаквог надредара, пред шпалиром демонстрира хитно прилагођавање новим приликама ( али га ни то није спасило, јер је већ исте године скончао у Јадовну ).“ (5,11)
Ни многе Србе није спасило што су се, касније, покатоличили. Било је узалуд. Побили су их, без обзира на конверзију.
Срби, чија се интелигенција уљуљкала југословенством, а народ надом да ће мир српске круне дуго трајати, били су запањени. Нису веровали у зло које је стизало, крупним корацима. И то баш по њих. Голдштајн помиње и свог суграђанина, Милана Радеку, као човека који се нашао у чуду:„Радека је био православни вјероучитељ, правник и врсни повјесничар и публицист, у граду цијењен као човјек широке културе, демократских увјерења и вјерске и политичке толеранције, на изборима гласач Мачекове удружене опозиције“.(5,22)
Радека није могао да се рационално суочи са усташким злом. Касније се сећао:“Јер, ма колико сам читао о хитлеровским логорима, док су их прије рата још пунили Нијемци или Јевреји, живио сам у тврдом увјерењу да се то у Хрватској уопће не може догодити. Хрватска је повијест и култура толико прожета државно – правним елементом, што сам и проучавао за правне испите, да ми се чинила немогућом било каква насилног и незаконитог. Хрватство је за мене било уско повезано са појмом правице“(5,21)
Касније, Радека се обрео у усташком затвору у Загребу. И тамо је видео шта чека Србе, почев од архијереја. Срео је једва живог митрополита загребачког Доситеја:“По црвеним обрубима на упрљаној и издераној мантији могло се закључити да је то епископ. И био је то загребачки митрополит Доситеј, којег сам лично знао, али је сад био толико изобличен, пун модрица и поднадуо, да га нисам препознао. А још мање је он мене. Голдштајн се сјетио, пшто мени никад не би пало напамет, да му убаци у џепове лимун и наранчу. Голдштајн је касније, из разговора с полицајцима, сазнао да су Доситеја, усред Загреба, читаву претходну ноћ мучили. А ту је са посебним ужитком судјеловала и нека униформисана усташкиња, фризерка. Рекоше да јој је Доситеј казао:“Но, кћери, јеси ли сад задовољна?“Доситеја сам касније још једном видио у Београду на шетњи. Водили су га онемоћалог и одсутног духом. Ускоро је умро“. (5,34)
Зло је дошло по своје.
„ТАНКОЋУТНИ ПЈЕСНИК“
Тако су радиле усташе са свима „непоћуднима“, почев од Срба. У исти мах, они су градили хрватску културу. Тако је, каже Голдштајн, Винко Николић, усташки интелектуалац, емигрант, у Туђмановој Хрватској радо читан и прештампаван, био крајње фин и за време рата и после истог:“За себе је Николић знао тврдити да је благе нарави, „мирољубив човјек“, да „имаде осјетиљво пјесничко срце“. Успркос томе, написао је стотине хушчкачких реченица против Срба, али нисам нашао таквих Николићевих протужидовских реченица, Уосталом, познато је колико се главни финанцијски подупиратељ Николићеве „Хрватске ревије“ Иво Ројница трудио да у Аргентини, па и у Израелу, да успостави добре пословне везе са тамошњим Жидовима.“ (5,65)
Тај Ројница је, у доба нове НДХ, био један од кључних сарадника Фрање Туђмана.
Николић и Ројница – прво усташе, па творци хрватске културе. Тако то иде. И онда и данас.
ОД ИЛИРИЗМА ДО ТОМПСОНА
У суштини, цео систем НДХ био је заснован на комбинацији папизма, ЕУропских цвичек – сентименталности и лажних „вреднота тисућљетне уљудбе“, што се све наметало помоћу усташке каме.
За то време, Срби су били у југословенској заблуди.
У свом огледу о славјанофилима, Жарко Видовић нам је објаснио о чему је реч, и како нам се хрватство прикрадало кроз илиризам и југословенство, у њиховој, бечкој, слугерањској, интерпретацији:“Аустрији није ишло у рачун да на Балкану постоји једна јака Србија, која би била привлачна тачка за остале југословенске народе (или „племена југословенског народа“, како су тад и до пре неколико деценија говорили). Једини Словени под Турском за које се интересују хрватски панслависти су – Словени из Босне и Херцеговине, јер су хрватски панслависти били заинтересовани за прикључење Босне и Херцеговине Хрватској: наравно, уз помоћ Аустрије и њене силе, па према томе и у окриљу Хрватске која ће бити и остати део Аустрије. Јер тако је било и у интересу Аустрије. Та тежња хрватских панслависта (званих прво „Илирима“, па „Југословенима“), показаће се убрзо као хрватски национализам, који се сам ставља под заштиту и туторство Аустрије. Хрватска секција панславизма се Србима приближава на тај начин што усваја српски језик (јекавску штокавицу) као књижевни језик Хрвата. Али, то није израз жеље за приближавањем, нити одавање признања српској традицији, језику и култури, него израз жеље да се језику штокаваца Војне Крајине наметне хрватска националност. Хрватски говори до Илирског покрета били су чакавска икавица (са старим глагољашким средиштем на Крку и облашћу која се простирала обалом до Цетине на југ) и кајкавска екавица. Штокавска ијекавица, чије средиште је било источна Херцеговина (област данашње Црне Горе, Дубровника, западне Херцеговине, Босне, западне Србије, Срема, Војне Крајине, од Славоније до Сиња), никад пре Илирског препорода (1830, 1848) није била сматрана хрватским говором нити ознаком хрватске националности.“
Требало је отети читав један језик, да би се касније отеле територије, и да би кроатизовани ијекавци певали са Томпсоном 5. јула 2025. у Загребу – баш у толиком броју, него шта.
Жарко Видовић нас подсећа:“Јосип Хорват у својој књизи Култура Хрвата кроз 1000 година (Загреб, Матица Хрватска, 1939, стр. 422–424), говори о далекосежном историјском значају одлуке грађана Загреба, тј. интелигенције, да штокавску ијекавицу усвоје као хрватски национални језик. Та штокавска ијекавица – исто онако као и у „Декларацији о хрватском књижевном језику“ из 1967. год., 17. марта – требала је да буде језички знак за припадност хрватској нацији оног који говори тим језиком. То је значило обухватити хрватским именом и државом све области штокавске ијекавице, која никад у историји није била „хрватски“ језик. (Хрватски језик је била чакавска икавица на Приморју и кајкавска екавица у банској Хрватској.) Људевит Гај, који се понаша као да је језичка реформа његово дело, и као да нема Вука који је већ прослављен у Европи, посебно у Немачкој, велики је пропагатор новог облика хрватске националности и хрватског национализма, који се развија у окриљу и под маском аустрославизма. Он конструише грбове и дели их присталицама (као у време „маспока“, 1967–1971), лансира нову ношњу као ознаку народности, саставља песме, па и песму „Још Хрватска ни пропала“ (по узору на пољску, изразито антируску песму „Јоште Пољска ни пропала“), али све то није довољно да се створи нова хрватска народност.“
Ипак, она ће бити створена. Ватикан ће помоћи дефинишући као Хрвате све римокатолике – штокавце.
ПРОДОР НА ИСТОК, ОПЕТ И ОПЕТ
Јосип Хорват нас поучава:“Ваљало је најприје створити народност, одгојити њезине предводнике, створити интелигенцију народну, па је тек онда могућ рад на народном буђењу. (…) Народ на који препородитељи могу апелирати је онај који тек морају себи створити, а он за сада броји свега неколико стотина људи. Гајеве „Новине“ се штампају у свега пар стотина примјерака… па ипак се хрватски живот у годинама 1830. и 1848. покренуо брже и даље него неколико последњих стотина година, и добио је правац за будућност…““
По Жарку Видовићу, правац је „експанзија хрватског аустрославизма, тј. аустрохрватства, под заштитом и у интересу хабзбуршке Аустрије, према Босни, Херцеговини, на исток, да захвати сва штокавска ијекавска подручја. У „Илирском“ покрету се крије прастара ватиканска тежња да се негира српско име. Она, та унијатска политика, добија настављача у „Илирском“, а затим у југословенском покрету Хрватске и Загреба.“
Тако се историја понавља и – наставља. Овог пута као ЕУсташлук у припремама за рат на Истоку.
И тек ће бити реализовано.
Чека се нови рат против Русије.
Срби ће, опет и опет, бити на удару.
Ко не верује, нека живи да би видео.
УПУТНИЦЕ ( 6. јул 2025. године )