Dok su vagoni puni srpske dece odlazili ka mađarskom logoru Šarvar, a Novi Sad još mirisao na krv posle Racije, jedan čovek u mantiji nije se molio da oluja prođe, ušao je pravo u nju. Episkop bački Irinej Ćirić nije imao vojsku, nije imao oružje, ali je imao ono što diktature najviše mrze: moralnu vertikalu i srce koje ne priznaje granice. Dok su se drugi sklanjali, on je kucao na vrata okupatora i tražio jedino što je bilo važno - decu.

Iz logora Šarvar, mesta gde su glad i tuberkuloza kosili srpske mališane, on je zajedno sa Kostom Hadžijem i Jovanom Ćulumom izveo gotovo nemoguće. Izvukao je 2.800 dece i 180 majki sa bebama i rasporedio ih u porodice širom Bačke kao žive, ranjene ikone koje su morale preživeti. Slao je pisma sveštenicima, vodio evidencije, spajao braću i sestre, ne zato što je bio administrator, već zato što je bio otac u vremenu kada su očevi ubijani.

I nije stao tu. Osnovao je eparhijsku bolnicu da leči decu koja su u logoru pokupila smrt u plućima. Dok su fašisti zatvarali kapije, on ih je otvarao. Dok je Evropa gorela, jedan vladika u Novom Sadu je gradio utočište. To je bila njegova teologija, ne na papiru, nego u praksi.

A onda je rat završen. I došla je nova vlast. Oni koji su pričali o slobodi, pravdi i narodu,  dočekali su čoveka koji je spasao hiljade srpske dece kamenjem i pesnicama. Prebijali su ga na ulici. Ponizili. Polomili. Od tih udaraca se više nikada nije oporavio. Vladika koji je pobedio logore, nije preživeo „oslobođenje“.

On je još 1922. napisao nešto što danas zvuči kao optužnica svima nama: da svet neće biti bolji dok ne reformišemo sopstveno srce. Da ne traži glasače, već radnike. Da mu ne trebaju stranke, već ljudi koji rade za dobro Crkve i naroda. To nije bio politički program,  to je bio moralni ratni plan.

I zato Irinej Ćirić nije samo vladika. On je mučenik. Svetac sa modricama. Srpski Šindler u mantiji. Čovek koga nisu mogli slomiti fašisti, ali su pokušali oni koji su došli posle.

Oznake: vladika irinej ćirić, episkop bački, svetitelj, SPC