Говорећи о безбедносним службама, Глишић је рекао да је током дугог политичког рада упознао многе часне и родољубиве људе у цивилним и војним структурама. Ипак, никада није могао да буде сигуран да ли ће њихова лична оданост Србији издржати наређење претпостављених или притисак службе стране државе.

Он је домаће службе описао као систем који се повремено понаша попут предузећа за изнајмљивање: различите канцеларије, групе или појединци могу радити за француске, немачке, британске или друге интересе. Тако се дешава да људи у истој институцији служе различитим спољним центрима, док формално носе обележја српске државе.

„Србија и српски народ немају дубоку државу. Ми имамо дубоку окупацију”, поручио је Глишић. Корене тог стања види у губитку самосталне српске државе после 1918. године, а нарочито у поретку успостављеном после 1944, када су титоистичке структуре преузеле институције и обрачунале се са носиоцима националног, духовног и војничког отпора.

Према његовој оцени, та окупација није престала распадом Југославије, променом режима 2000. или доласком напредњака. Само је прилагођена новим међународним околностима, док је Александар Вучић постао њен најизраженији савремени представник.

Титоистички модел куповине народа настављен под Вучићем

Глишић је оценио да је поредак Јосипа Броза после првих година репресије развио делотворнији начин контроле народа. Након масовних ликвидација, прогона и обрачуна са противницима, систем је почео да купује друштвену послушност становима, кредитима, летовањима, школовањем и обећањем сигурне будућности.

Репресија није нестала, већ је повремено показивана као упозорење. Када би народ видео шта режим може да уради противницима, затим би му била понуђена извесна материјална удобност у замену за политичко ћутање. Глишић сматра да је управо тај модел Александар Вучић прилагодио данашњем времену.

Приче о највећем броју путева, станова, инвестиција и историјском напретку, према његовим речима, представљају савремене реплике титоистичке пропаганде. Чак и порука да су студенти у нечему у праву, али да њихов покрет мора бити стављен под контролу, подсећа га на начин на који је комунистички режим управљао друштвеним незадовољством.

Као симбол непрекинутог титоистичког наслеђа поменуо је одбијање власти да се преиспита положај Куће цвећа и истовремено неприхватање подизања одговарајућег споменика генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу. Кућу цвећа, сматра он, не треба нужно рушити, већ претворити у место на коме ће бити објашњени злочини, природа и последице Брозовог режима.

Континуитет система према Глишићевој анализи

Раздобље	Облик контроле	Оно што је преживело
После 1944.	Репресија, ликвидације и титоистичке службе	Безбедносна и идеолошка мрежа
Деведесете	Комунистички апарат под новим именима	Кадрови и методе контроле
После 2000.	Окретање западним покровитељима	Службе и политичка класа
После 2012.	Лични режим, корупција и криминалне структуре	Дубока окупација институција

А цео интервју са Владаном Глишићем, под насловом „Морамо га се сами решити! ГЛИШИЋ БРУТАЛНО: Србију неће спасити ни Русија, ни САД, ни Израел”, доступан је на YоуТубе страници „Србин.инфо – Канал Центар” овде: