Прочитај ми чланак„Москва је чедна мајка не само браће нам Руса, него и наша, јер она нас је бранила у мучним временима и озаривала вјером у Бога и у побједу наше праведне мисли“. (краљ Никола, цетињски „Вјесник“, из 1913.године)
„Да бисмо срушили Милошевића, односно добили паре, морали
смо сви лидери ДОС-а да се у америчкој амбасади у Будимпешти
обавежемо да ће Црна Гора бити независна. Све друго је лаж.“
(Горан Свилановић, 1963, правник и министар иностраних
послова СРЈ; часопис „Српске новине“, 14.јул 2011.)
План „Roots“ („Коријени“), из 1997.године, који је разрадила CIA,
показује да су циљеви агресије на СРЈ, између осталих, били и
„Уништити Југославију губитком Косова, Црне Горе и Војводине“
и „Отцепити Црну Гору од Србије, њеног јединог преосталог
излаза на Јадранско море…“ (Часопис „Геополитика“, мај 2016.)
„Боље је имати јак (марионетски) режим
него неку демократску власт.“
(Џорџ Кенан, 1904-2005, подсекретар у Стејт
департменту и амбасадор САД у СССР-у и СФРЈ)
Дана 21. маја 2006.године, одржан је референдум о државно – правном
статусу Црне Горе. У гласачки списак је било уписано 481.718 грађана, а
изашло је 419.236. Резултат референдума је био: 230.711 гласача, или
55,49 одсто у прилог независности, а 184.254 гласача, или 44,51 одсто,
против независности. Зацртана норма за побједу на референдуму је
премашена за свега 0,49 одсто, односно за 2.037 гласова!
Разлика између ДА и НЕ је била 46.457 гласова. А колико је то сумњив
податак потврђује и недавно саопштење Министарства унутрашњих
послова Црне Горе да се у бирачком списку налази око 48 хиљада
бирача који не живе у Црној Гори?!
Црногорским држављанима (око 260.000), који су имали пребивалиште у
Србији, није дозвољено да гласају.
Референдум је нелегитиман и неуставан.
У члану 60 Уставне повеље државне заједнице Србија и Црна Гора, од
14.марта 2002.године, било је прописано:
„…Закон о референдуму (о иступању из државне заједнице) доноси
држава чланица, водећи рачуна о међународно признатим демократским
стандардима.“
А демократски стандард јесте да се кључне референдумске одлуке о
темељним питањима од најважнијег државног значаја, као што је
државни статус (плебисцит), доносе већином гласова у односу на укупан,
уставно и законито, утврђени број гласача.
Међутим, Хавијер Солана, високи представник Европске уније (ЕУ) за
спољну политику и безбједност (који је дао наредбу за почетак
монструозне NATO агресије на Савезну Републику Југославију – СРЈ
(Србију и Црну Гору)) и Мирослав Лајчак, специјални представник ЕУ за
Црну Гору су, 15.фебруара 2006.године, предложили, тачније, наредили
да се референдумска одлука сматра важећом уколико се у прилог
независности изјасни више од 55 одсто од укупног броја важећих
гласова.
Значи, тај проценат је споља наметнути критеријум, јер су западни
Ђукановићеви господари и агресори на СРЈ (САД, В. Британија, ЕУ и
NATO пакт) процијенили да је то максимум који се може постићи.
Венецијанска комисија је заузела политички став да само грађани са
пребивалиштем у Црној Гори имају право гласа на референдуму, јер се
одлука „односи на свакодневни живот и обавезе грађана који живе у
Црној Гори“. Органи и функционери ЕУ су упозоравали да се
референдум, да би био међународно признат, мора спровести у складу
са ставовима Венецијанске комисије.
Закон о референдуму о државно – правном статусу Републике Црне Горе
(у даљем тексту: Закон), је усвојен 1.марта 2006.године и члану 6 је
нормирао да „Одлука о независности је валидна ако за опцију „да“ гласа
55 одсто, од броја важећих гласова, под условом да је на референдуму
гласала већина укупног броја уписаних гласача.“
Да би се постигао зацртани резултат, из западне Европе су, авионима и
аутобусима, масовно довођени гласачи за које се сигурно знало да ће
гласати за независност, иако многи од њих нијесу имали пребивалиште у
Црној Гори, нити су у њој икада живјели.
Странке које су се залагале за заједничку државу биле су дужне да
бојкотују референдум. Тиме, не само да би ускратили легитимитет
неуставном референдуму, него би позивањем на бојкот, допринијели да
на исти не изађе више од половине укупног гласачког тијела. Гласање о
независности било би неуспјешно, јер не би био испуњен услов из члана
6 Закона. У прилог овоме говори и чињеница да је за независност
гласало само 47,5 одсто укупно уписаних гласача!
Ђукановићева власт је, уз подршку Запада, неуставно ускратила право
учешћа на референдуму дијелу држављана Црне Горе који су имали
пребивалиште у Србији. Тиме им је, неуставно, прекинула правну везу са
матичном државом Црном Гором и повриједила њихово неотуђиво право
да одлучују о судбини своје отаџбине! Ђукановић је знао да му, у случају
да су они гласали, не би помогла ни фамозна већина од 55 одсто коју је
договорио са западним господарима, а која није позната у историји
свјетских плебисцита!
У члану 10 став 1 тада важећег Устава Црне Горе, из 1992.године, било
прописано да „У Црној Гори постоји црногорско држављанство.“, а у
члану 32 став 1 да „Грађанин Црне Горе који је навршио 18 година
живота има право да бира (гласа) и да буде биран.“
Произилази да тај Устав није прописивао тзв. резиденцијални услов
(пребивалиште у Црној Гори), као услов за гласање на референдуму
(плебисциту) о државно – правном статусу Црне Горе. Зато је једном
ријечју, референдум спроведен и референдумска одлука донијета на
неуставан начин.
Држављанство је статусно – правна веза између појединца (грађанина) и
државе и подразумијева уставом установљена и законски заштићена,
међусобна права и обавезе, које је држава дужна да поштује и штити.
Држављанство је право на друга права која прописује устав, уз
поштовање принципа једнакости свих грађана (држављана).
Посједовање држављанства омогућава грађанину несметано и
недискриминисано остваривање и права да гласа у својој држави као
политичкој заједници.
Нелегитимни и неуставни референдум о независности Црне Горе је
логична и лако објашњива међуфаза и континуираном спровођењу
антисрпске, антиправославне, антируске и еуронатовске политике власти
Мила Ђукановића.
Наиме, он је починио највећу издају у црногорској, односно свесрпској
историји са трагичним геополитичким последицама. Неуставним
приступањем Црне Горе NATO пакту, највећој терористичкој организацији
у људској историји, прекинута је копнене веза између наше вјековне
заштитнице Русије и српског државног и етничког простора и затворен је
обруч око Србије и Републике Српске.
Ђукановић је и највећи расколник у српској историји. Он, неутемељено и
срачунато, Српску православну цркву (СПЦ), те власти држава Србије и
Русије означава као највеће спољне непријатеље Црне Горе, а
Митрополију црногорско – приморску и Србе у Црној Гори као унутрашње
непријатеље и главне реметилачке факторе. СПЦ, која је створила
државу Црну Гору и омогућила њено вјековно трајање, оквалификовао је
као „цркву Србије“, те као квазивјерску организацију одговорну за већину
злочина на простору бивше СФРЈ и као „ретроградну клерофашистичку
менажерију“?!
Подсјетимо се ријечи Збигњева Бжежинског да је „Балкан потенцијална
геополитичка награда у борби за европску (западну) супремацију“. А
један од главних заговорника тзв. Новог свјетског поретка Џорџ Сорош
је, непосредно након окончања NATO агресије на СРЈ, казао да „Балкан
не смије да се реконструише на основу националних држава“. Државе на
Балкану, „марионетске микро творевине“, по њему треба ставити под
протекторат ЕУ која је „дужна да развије свој кишобран над цијелим
регионом“, у условима „моћног војног присуства NATO-a“.
Зато је Ђукановић, потпуним додворавањем Западу, које је
подразумијевало и остваривање независности државе Црне Горе,
избјегао кривичну одговорност пред Хашким квазитрибуналом, те, за
сада, пред италијанским судовима, али судовима других земаља за
„пословну“ сарадњу црногорских власти са италијанском мафијом у
шверцу дувана, у другој половини десете деценије 20. вијека, а Запад је
„зажмурио“ над његовим шверцом, прије свега дувана, али и оружја,
дроге и љекова којима је истекао рок трајања, и њему и његовој братији
оставио знатан дио наркомафијашког „колача“.
Из тог разлога, у току агресије Запада на Србију и Црну Гору, у којој је
извршен још један геноцид над српским народом, сарађивао је и са
агресорима.
Портал „Borba.me“ је, 17.септембра 2021. године, пренио текст часописа
„Печат“, у коме је, између осталог наведено:
„У време заједничке државе…појавио се проблем финансирања тог
плана (осамостаљења Црне Горе). Новац за финансирање процеса
осамостаљења и одржања на власти Мила Ђукановића…намакнут је
организованим криминалом.“
И Вилијам Монтгомери, амбасадор САД у СРЈ, односно у државној
заједници Србија и Црна Гора, у интервјуу за загребачки „Večernji list“, од
18. srpnja (јула) 2021.године, казао је, између осталог:
„…kada je bilo teško obezbijediti financiranje za njegovu (Ђукановићеву)
vladu, počeli smo dopuštati masovnim krijumčarima da operišu iz Crne Gore.
Mi kao Zapad smo krenuli glavu i odlučili da ne vidimo to krijumčarenje. Među
ostalima i Italija. Svi su znali šta se događa, ali su to dopuštali…“
Задаци које је Ђукановић добио су били и да призна независност
„побратимског“ Narkokosova, те да преко припадника и сарадника Службе
државне безбједности (СДБ), односно Агенције за националну
безбједност (АНБ) и наркомафијашких кланова, као и уношењем великог
опраног криминалног новца у Србију, изазива и одржава дестабилизацију
те државе у циљу слабљења њене способности да се одупре отимању
Косова и Метохије.
Ђукановић се острашћено залагао за фискални и кредитно – монетарни
(централно – банкарски) суверенитет Црне Горе, још у оквиру СРЈ, а
доцније и за независност Црне Горе. Зашто? Да би се „прање“
криминално стеченог шверцерског новца у Црној Гори могло одвијати
несметано, без контроле савезних јавнофинансијских и монетарних
власти.
Ишло му је на руку и то што су, у вријеме одржавања референдума,
пресудну улогу у утврђивању и вођењу политике Србије имале странке,
чланице тзв. Демократске опозиције Србије (ДОС).
Агресори на СРЈ су тзв. ДОС формирали у јануару 2000.године. Његови
главни задаци су били: испоручивање предсједника Милошевића Хашком
квазитрибуналу, признање лажне државе „Republika e Kosovés“ и
пристанак на распад СРЈ, односно на независну Црну Гору.
Да закључимо: 21.мај није никакав државни празник, већ дан када је
Мило Ђукановић заокружио приватну наркомафијашку државу! Али, оно
што је најтрагичније јесте да, иако је пао с власти 2020.године, његови
кадрови и дан данас доминирају судством, тужилаштвом, АНБ-ом,
шверцерским каналима, трговином некретнинама…
Све постђукановићевске владе (Кривокапићева, Абазовићева и
Спајићева) водиле су и воде антисрпску и антируску политику, погубну по
Црну Гору и велику већину њених грађана. Јер, без чврстог политичког,
војног и економског савеза са Србијом и Русијом, Црна Гора не може
бити стабилна и просперитетна држава, нити опстати у постојећим
границама!
С вјером у Бога, српско – руске Светитеље и Свету Русију!
