Pročitaj mi članakVlada Srbije je prošle nedelje uputila Narodnoj skupštini predloge zakona o zaduživanju zemlje u ukupnom iznosu od oko 410 miliona evra.
Србија се задужује на четири стране: код Европске инвестиционе банке (ЕИБ), Међународне банке за обнову и развој, Немачке развојне банке (КфW) и Француске агенције за развој, пише Данас.
Од Европске инвестиционе банке држава позајмљује 100 милиона евра за модернизацију железничке пруге Ниш-Димитровград.
Финансијски уговор између Србије и Европске инвестиционе банке открива један важан податак: цена модернизације пруге Ниш-Димитровград готово се удвостручила од прве процене вредности пројекта из 2017. године. Тада је пројекат процењен на 268 милиона евра, а данас та цифра достиже 502 милиона.
Србија је од Европске инвестиционе банке већ узела 2018. године кредит у износу од 134 милиона евра за модернизацију ове пруге, а сада повлачи остатак од 100 милиона евра.
Од нове цене коштања од 502 милиона евра, 234 милиона евра обезбеђује се кредитима ЕИБ, 162,08 милиона евра из буџета Србије, а 105,92 милиона евра је донација Инвестиционог оквира за Западни Балкан (WBIF).
Затим, Србија се задужује и код Међународне банке за обнову и развој (ЕБРД) у износу од 27,2 милиона евра за модернизацију Пореске управе која годинама кубури са недостатком радне снаге па је циљ модернизације да растерети раднике и пренсе део посла на машине.
Од Немачке развојне банке (КfW) узет је кредит у износу од 135 милиона евра за реформу сектора енергетике и заштите животне средине.
Србија је два зајма узела и од Француске агенције за развој. Први кредит, у износу од 12 милиона евра, намењен је Електромрежи Србије за реконструкцију и дигитализацију постројења РП 110 кВ Панчево 1, при чему држава преузима улогу гаранта.
Други зајам од 135 милиона евра, одобрен је за спровођење политике зеленог раста. Реч је о другој кредитној линији, јер је држава раније већ повукла једну траншу у истом износу од 135 милиона евра.
Економиста Божо Драшковић рекао је за Данас да када се Србија задужује код Кинеза, Арапа или на међународном финансијском тржишту емисијом обвезница, тада не постоји никаква контрола трошења тих средстава. Кредитори се, како је навео, не интересују за то како ће новац бити употребљен, већ гледају искључиво своју рачуницу ризика и потенцијал наплате дуга, преноси Бета.
– Њих не занима ни ако се новац троши коруптивно, ни ако се користи потпуно непродуктивно. Докле год у Србији постоји нека имовина или економски потенцијал из којег могу да „исцеде“ повраћај кредита и камата, они ће давати новац – рекао је Драшковић.
Задужење за инфраструктурне пројекте, каже Драшковић, није спорно, али јесте спорно по којој цени се плаћа та инфраструктура.
– Код нас је уобичајено да се узме кредит и крене с пројектом вредним 700-800 милиона евра, а да он на крају кошта милијарду и по, као што је то, на пример, случај са Моравским коридором. Емпиријски подаци показују да се новац троши неодговорно и непродуктивно, а дугови остају – навео је Драшковић.
Додао је да је другачији приступ трошења средстава када се кредити узимају од европских инвестиционих фондова или развојних банака, јер подлежу строжој контроли, што, по његовим речима, смањује простор за корупцију.
Међутим, и у тим случајевима, упозорио је Драшковић, постоји потенцијални проблем.
– Та средства често носе једну „отровну пилулу“. Не верујем да развојне банке Немачке или Француске дају средства тек тако, она су циљана и наменски усмерена. На пример, улагања у енергетску инфраструктуру, попут преноса електричне енергије, могу бити повезана с пројектима попут отварања рудника „Јадар“, који је од интереса за европске компаније, а не нужно за Србију – навео је Драшковић.
Иако признаје да у тим случајевима постоји позитивна страна због мање могућности злоупотребе новца, Драшковић подвлачи да су ти пројекти често више у служби интереса ЕУ него саме Србије.
– На крају крајева, све ово говори о једном много дубљем проблему, Србија нема сопствену акумулацију да би финансирала инвестиције које су јој потребне – истакао је Драшковић.
На питање да ли је Србија морала да се задужи и за модернизацију Пореске управе у износу од око 27 милиона евра, Драшковић је одговорио да је то занимљив случај који показује да се кредит формално даје за модернизацију, али се суштински користи за куповину опреме и то обично из земље кредитора.
– То значи да се кредит враћа кроз генерисање тражње за робом која долази обично из земаља кредитора – навео је Драшковић.
