Један од првих озбиљних фудбалских клубова у Земуну, Витез, рођен је непосредно после Првог светског рата. Овај клуб, основан 1921. године, дуго је био у сенци локалних конкурената, најпре ЗАСК а затим Спарте, да би тим којег је 1937. године почео да тренира Андрија Вајс досегнуо зенит 1940, када је преузео примат у земунском фудбалу. Али, ту креће мучан, ратни период…

Како нам је објаснио историчар Земуна Бранко Најхолд, фудбалери Витеза су у сезони 1940-1941. били без конкуренције у такмичењу Првог разреда Београдског лоптачког подсавеза, па су доспели до прага Националне лиге, али је, нажалост, тада све морало да буде заустављено…

Ратнимечеви

– Одмах по окупацији, у свим спортским друштвима обустављен је рад – објашњава Најхолд. – Међу члановима је било доста оних који су се нашли на нацистичким тајним списковима, али их Немци нису дирали због гаранција које су за њих дали њихови саиграчи немачке националности, пре свих Јосип Герингер, који је одмах по окупацији ступио у редове немачке војске и добио официрски чин.

У међувремену је Земун преузет од стране НДХ, а пре тога су многе српске породице пребегле у Београд. Међу њима било је доста Витезових фудбалера, који су одмах по преласку обновили рад свог клуба, који је званично био третиран као избеглички. 

– Првих дана рада клуб је тешко прикупљао довољан број играча, па је често наступао са мањим бројем фудбалера, или су повремено играли ветерани који су напустили активно играње – додаје Најхолд. – За Витез у то време наступају и неки фудбалери који су остали у Земуну, а у Београд прелазе само недељом, да би одиграли утакмицу. Међу њима је, осим Срба, било и Хрвата и Немаца.

Екипу је и током ратног времена водио искусни Андрија Вајс, и убрзо су постали снажан тим. За време окупације, Витез је важио за једну од најбољих екипа у Београду, па и у Србији.

Своје клупске просторије Витез је имао у данашњој Васиној улици, али није имао сопствени терен, тако да се с много мука довијао за тренинге и одигравање утакмица.

– Иако су управу углавном чинили Земунци избегли у Београд, на њеном челу је стајао Никола Цвијановић, један од шефова озлоглашене београдске Специјалне полиције. Упркос томе, већина првотимаца сарађивала је са београдским илегалним покретом отпора, али их је утицајни Цвијановић углавном штитио од свих прогона.

Ипак, део тима 1943. године одлази у партизане, да би већина осталих то урадила годину дана касније.

– Заменили су их други играчи, међу којима је било доста избеглица из Босне – додаје Најхолд. – Тако се Витез одржао до краја рата и једно кратно време по ослобођењу Београда.

Витез неће „Максима“

У намери да у Земуну оснују јак фудбалски клуб који би наставио традицију предратних успеха, већ 1945. године у сали биоскопа „Централ“ окупљају се угледни спортски радници и одржавају оснивачку скупштину клуба, који је, после бурне расправе добио име Фискултурно друштво „Максим Дивинић“. 

– Према казивању оних који су присуствовали овом састанку, фудбалери тада још постојећег Витеза били су спремни да се врате у Земун – каже Најхолд. – Имали су један услов – да задрже име свог клуба. Како је то, на инсистирање Бранка Пешића одбијено, Витез се практично тог дана угасио. Тада основани клуб, после још неколико промена имена, данас наступа као Земун.

Већина дотадашњих играча Витеза наставила је спортску каријеру у другим клубовима, па је Земун пропустио да већ тада добије прволигаша, јер је та генерација фудбалера Витеза била једна од најбољих које су се у Земуну икада појавиле.

– Обично се каже како су „времена била таква“ – закључује Најхолд. – Ипак, лично мислим да су времена увек иста, а да су такви били људи.

(Вечерње новости)

Ознаке: Земун, ФК Витез, фудбал