Прочитај ми чланак
Вишеградска група и улога у дестабилизацији Пољске Украјине: Варшава годинама промовише сепаратизам
Криза у Украјини траје већ пуна два месеца иу овом тренутку нико са сигурношћу не може тврдити какав ће бити њен крајњи исход. Посве је јасно да Сједињене Државе и Европска унија не желе дићи руке од Украјине као стратешки важне земље са скоро 50.000.000 становника. Запоседањем Украјине би избили и на западне Њихово уплитање у унутрашње послове суверене земље је досегло такве размере да се слободно може говорити о кршењу међународног права.
С друге стране, то се сигурно не може рећи, без обзира како неко гледао на политику Москве, за руског председника, владу и парламент. Русија се до овог тренутка ограничила на поруке „како Украјинци сами и без уплитања споља требају да реше кризу у својој земљи“.
„Украјински народ је сам способан да доноси одлуке и Русија се у то никада неће да меша. Наш став према Украјини није политички. Ми с том земљом имамо само практични економски интерес“, пре два дана је на 32. редовном самиту Европске уније и Русије у Бриселу нагласио руски председник Владимир Путин.
С друге стране смо сведоци бројних изјава и неупитне подршке Запада „продемократски опредијељеним“ Украјинцима, који додуше силом желе да сруше председника Јануковича и, између осталог, из затвора ослободе бившу премијерку Јулију Тимошенко, за чију је пресуду и сам Брисел признао како је донесена на основу непобитних доказа. Подршку екстремистичким групама, вандалима, навијачким групама и свим онима који Украјину гурају у понор грађанског рата, до сада су дали готово сви европски и амерички лидери и државни званичници.
Декларација Вишеградске групе о Украјини
У Будимпешти, како би разговарали о ситуацији у Украјини, састали састали су се премијери тзв. Вишеградске групе, коју чине Пољска, Чешка, Мађарска и Словачка. Треба нагласити како Вишеградска група данас више није организација каква је била када је основана 1991. године с циљем бржег уласка земаља чланица у евроатлантске интеграције, као и унапређења регионалне сарадње на простору Средње Европе, него се претворила у инструмент којему је као „санитарном кордону“ задатак да чува источне границе ЕУ од Русије и стога је састанак у Будимпешти све само не формално окупљање представника земаља које су границама или историјски везане за Украјину. Оно што додатно забрињава је чињеница да овај регионални савез унутар Европске уније оснива и заједничке безбедносне снаге за брзу интервенцију које броје 3000 војника.
У Будимпешти су премијери Мађарске, Пољске, Чешке и Словачке позвали на окончање насиља у Украјини и у заједничкој декларацији поручили „како ескалација кризе угрожава будућност Украјине и прети да потпуно дестабилизује земљу“. Челници групе су позвали Европску унију „да помогне украјинској влади и опозицији у проналажењу компромисног решења“, што је једна посве одмерена и разумна изјава. Мађарски премијер Виктор Орбан је рекао „како је од свог министра унутрашњих послова затражио да оснује оперативно тело које ће се бринути о мађарској мањини која живи у пограничном подручју у Украјини која би се могла наћи у опасности уколико ситуација ескалира у отворени сукоб“.
Пољски премијер Доналд Туск се слаже „како само искрени и смислени дијалог може да понуди излаз из кризе и да отвори пут за обнову поверења који ће да трасира пут према стабилној, демократској и просперитетној Украјини“.
„Кључно питање је да Европа не сме да окрене леђа Украјини због потешкоћа у којима се сада налази“, на заједничкој конференцији за новинаре након састанка је изјавио пољски премијер Доналд Туск. Тускова политичка коректност и реторика којом се залаже „за национални дијалог и помирење у Украјини“ није била део изјаве коју је пре само пет дана дао за пољски Радио УНН, када је изјавио „како су председник Украјине Виктор Јанукович и његови људи ти који су довели у питање јединство земље „.
„Ја уопште не сумњам да су администрација председника Јануковича и његово понашање довели до овог критичног тренутка у којем је упитно и само јединство украјинске државе. Пољска ће и даље давати подршку Украјини на њеном европском путу, али Украјинце чека дуги марш до постизања тог циља. То је важно јер Пољска безбедност зависи о миру у Украјини. Пољској је потребна богата и мирна Украјина, а не земља подељена унутрашњим сукобима која ће, пре или касније, представљати проблем за целу регију „, изјаву Доналда Туска за пољски Радио УНН цитира Киив Пост.
Изјава пољског премијера није ништа ново. У фебруару 2011., када је малобројна прозападна опозиција у Белорусији протестима покушала извући што већи број људи на улице (што није успело јер Белоруси очигледно нису заинтересовани за чвршће везе са ЕУ), Доналд Туск је у име Вишеградске групе за Варшавски глас изјавио „како група подржава све оне који верују у Европу и који се због тога налазе у затвору „, мислећи при том на приведене активисте белоруске прозападне опозиције који су се оглушили на забрану градских власти и почели организовати протестне скупове. Тада су на самиту Вишеградске групе учествовали и немачка канцеларка Ангела Меркел, те аустријски канцелар Вернер Фајман који су заједно са премијерима Пољске, Чешке, Мађарске и Словачке прозвали белоруског председника Александра Лукашенка „због кршења основних људских права“.
Дакле, пољски премијер није случајно изјавио „како су Јанукович и његова администрација главни и једини кривци за ситуацију у Украјини“, него су такве изјаве (наравно, само када је реч о источним суседима оп.а.) сам темељ његове политике. Да Доналд Туск и није „миротворац“ каквим се приказује постоје бројни докази, па чак и они који говоре о улози Пољске у покушају свргавања Виктора Јануковича чему се још увек не назире крај.
Улога Пољске у дестабилизацији Украјине
Избијањем кризе у Украјини, Пољској се напокон пружила могућност да прошири своју зону утицаја на истоку и то на штету Русије, што је посао који је у ствари започео још 2009. када је Пољска заједно са Шведском покренула иницијативу за оснивање Источног партнерства Европске уније, организације у којој су ЕУ, потом бивше совјетске републике: Јерменија, Азербејџан, Белорусија, Грузија, Молдавија и на крају Украјина. Јасно је да је Источно партнерство основано како би се јачао утицај Брисела, али и Варшаве, у земљама на источним границама ЕУ, али и да је ИП једна врста Тројанског коња у будућој експанзији НАТО савеза. Global Research у то време пише како је реч о „завршном и можда последњем јуришу запада на бивши Совјетски Савез“.
Пољска се у протеклих десет година наметнула као кључни фактор унутар ЕУ, а Источно партнерство је савршен механизам да осталим земљама и газдама унутар НАТО савеза покаже колико вреди. Спољна политика Варшаве је све време посебно усредсређена на Украјину, будући да са том земљом има културолошке, политичке, лингвистичке и историјске додирне тачке, понајпре са западном Украјином која је једно време била у саставу Друге Пољске Републике. Политичко вођство у Варшави је искористило те везе како би охрабрило оне који уносе поделе међу украјински народ, а све како би на регионалном нивоу институционализирао пољску хегемонију. Пољска влада је излазила у јавност са врло оштрим осудама на рачун Виктора Јануковича и Кремља, а пољски парламент је и службено упутио „пуну подршку украјинским демонстрантима“, чиме је Пољска у потпуности отклонила било какву сумњу о пристрасности, ако је икада и постојала.
У време када се побуна почела ширити ван ЕвроМајдана (како су Трг Неовисности у Кијеву прозвали „хероји револуције“), пољски премијер Доналд Туск је телефоном разговарао са опозиционим лидером Арсенијем Јатсењуком, којем је поручио „да Пољска подржава демократски оријентисане Украјинце у њиховим напорима да постигну праведан и мудар договор „. Пољска је тако прешла границу између декларативне и конкретне подршке, а пољска влада жели да свет зна како је у сталном контакту са украјинском опозицијом и како има одређени утицај на одлуке које се доносе иза барикада у Кијеву.
Јавно признање контакта са Јатсењуком и његовим „борцима за слободу и демократију“ је уједно и признање учешћа у државном удару, како је збивања у Украјини описао (бивши) премијер Микола Азаров. Азаров је изјавио како је у току прави и истински покушај државног удара и сви они који га подржавају би требали јасно рећи: „Да! Желимо срушити легитимно изабрану власт у Украјини!“, уместо што се скривају иза мирних демонстраната.
Након што је и званично признала савез са Јатсењуком, једним од главних координатора нереда, подржала „демократску опозицију и демонстранте“, Пољска је отворено потврдила да учествује у насилном рушењу власти у Украјини. Микола Азаров: У Украјини је у току покушај државног удара и зашто они који се скривају иза мирних демонстраната отворено не кажу: Да! Желимо срушити легитимно изабрану власт у Украјини!
Раније политичке провокације, не само контакт са Јатсењуком, Пољској нису опростили грађани Харкова, који су 23. јануар протестовали испред пољске амбасаде „тражећи затварање свих пољских дипломатских представништава у Украјини“, будући да су особље истих дефинисали као „представнике Украјини непријатељске нације“. Свима је већ јасно како пољска дипломатска представништва у Украјини де факто подржавају оне снаге које заговарају и спроводе насилно рушење председника Јануковича и заузимање зграда државних институција, што се иначе у свим западним земљама назива државним ударом. Тиме су се уједно декларисали и као непријатељи те исте власти.
Исто важи и за Немачку, која има посебан однос сасвојим држављанином и лидером пучистичке странке УДАР, Виталијем Кличком, који је за Ангелу Меркел оно што је Јатсењук за Донлада Туска: верни слуга у њиховом геополитичком јуришу на Москву. Када би највиши државни званичници у Варшави и Берлину били поштени, будући да је немогуће тврдити супротно, онда би послушали Миколу Азарова и рекли: „Да, желимо свргнути легитимно изабрану власт у Украјини!“
Поглед на Галицију и улога удружења цивилног друштва којима управља Варшава
Спољна политика Варшаве према Украјини је увек била посебан интерес Пољске, која је као један од најважнијих фактора унутар Источног партнерства и Вишеградске скупине дала безрезервну подршку снагама које дестабилизују Украјину. Пољска је такође земља која најжешће заговара увођење санкција против Украјине, а пољска офензива против украјинских власти је појашњена и од стране утицајног think-tank instituta Carnegie Endowment.
„Немојмо потценити мукотрпна настојања Пољске која је уложила у јачање Источног партнерства Европске уније. Радек Сикорски и његови експерти изузетно добро познају регион и то из разлога што су годинама радили са лидерима покрета цивилног друштва у Белорусији, Грузији, Молдавији и Украјини“, стоји у саопштењу института Carnegie Endowment.
Сикорски, и улога пољске владе у јачању веза са лидерима тзв. „Удружења цивилног друштва“, за које је сам изјавио „како су под надзором организације European Endowment for Democracy (европски огранак америчког НЕД-а), те како ће за време пољског председавања Европском унијом посебан нагласак дати на ширење утицаја у земљама источно од Пољске , само потврђује нераскидиве везе „демонстраната“ у Кијеву са владом у Варшави, што нипошто не треба потценити.
Пољска се одлучила на већи залогај од институционалне потврде својих веза са Украјином, поготово на западу суседне земље, што се види из настојања да међународна заједница Варшаву овласти да учествује у евентуалним преговорима између Јануковича и опозиционих лидера на којима би се требао наћи излаз из кризе у земљи. Такав потез се не може никако другачије да назове него хегемонистичким претензијама суседне државе које су препознали и против којих су се 23 јануар побунили становници Харкова.
Пољска је изузетно активна у областима традиционално наклоњеним Западу, али такав приступ, који наглашава природне разлике међу Украјинцима, само води у даљу поделу земље. Уместо да се заузима за смиривање тензија и изналажење решења, Пољска храбри и подржава политички, лингвистички и културолошки сепаратизам западних Украјинаца.
Из саме Украјине стижу јасни знаци како ће Лавов са околином прогласити аутономију по узору на Криму, а Пољска, Немачка и Европска унија, или боље речено НАТО алијансу, били би им јамци будућег међународноправног статуса. Не заборавимо да ово није први пут да се у дело спроводи овакав сценарио и није потребно подсећати и на нама блиска историјска превирања. Украјински национални идентитет, у којега се куну опозициони лидери, сада се растаче на неколико регионалних идентитета који тренутно траже аутономију или нешто слично, но циљ је западни део претворити у базу НАТО алијансе у Украјини, што је само корак до коначне подјеле земље, а која би се у будућности догодила када околности буду допуштале такво што.
Украјински председник мора добро да припази да му се у преговоре с опозицијом као посредници не наметну Пољска или било која друга земља чланица НАТО савеза, јер се у том случају не би већ могао одупрети уходаном сценарију. У том би случају дао легитимитет кршењу међународног права и украјинског суверенитета и на тај начин учествовао у уништењу јединствене и независне Украјине, а то је последње што украјинском народу треба у овом тренутку.
