Црквени суд Архиепископије београдско-карловачке, на чијем је челу патријарх Порфирије, донео је 29. јануара одлуку којом се Милићевић разрешава свештеничког чина и заједно са Пантелићем изопштава из црквене заједнице. Реч је о најстрожој дисциплинској мери, забрани причешћа и ускраћивању православне сахране, санкцији која се у историји СПЦ готово искључиво примењивала у случајевима најтежих моралних преступа, заступања јереси, а не због јавно изреченог мишљења којесе тиче политичког опредељења.

Сам поступак, како је и раније указивано у медијима, био је обавијен велом нетранспарентности. Оптужбе нису биле јасно саопштене, а процес је, према сведочењима учесника, више личио на унапред режирану представу него на црквено-правни поступак. У црквеним и друштвеним круговима готово је општеприхваћено да су казне уследиле због отворене критике блиских веза врха цркве са политичком влашћу и због другачијег става о студентским протестима, које је патријарх у Москви окарактерисао као „обојену револуцију“.

Та посета Москви, уочи сусрета председника Србије Александра Вучића са руским лидером Владимиром Путином, додатно је подгрејала сумње да се црквене одлуке доносе у сенци политичких интереса, а не искључиво у духу црквених канона.

Милићевић је након пресуде иронично поручио да је „почастован високим признањем“ које му је доделио Црквени суд, наглашавајући да ће наставити да указује на, како каже, лицемерје и злоупотребу црквених институција у служби режима. Он у интервју каже да би било коме другоме, да је рашчињен из разлога због којег су га рашчинили, он лично даровао орден.

Посебну тежину овом случају даје чињеница да су доживотне забране евхаристије у СПЦ изузетно ретке. У савременој историји цркве готово једини сличан пример био је епископ Артемије, чије је рашчињење такође имало снажну политичку димензију. Управо зато многи теолози и верници данашње одлуке виде као опасан преседан, поруку да ће свако ко се јавно супротстави спрези црквене и државне моћи бити немилосрдно санкционисан.

У разговору за нашу емисију, отац Вукашина Милићевића говори не само о личној и породичној трагедији, већ и о дубокој кризи кроз коју пролази Српска православна црква, кризи у којој се духовни ауторитет подређује политичким интересима, а критичка реч проглашава јереси вредном анатеме.

Интервју који објављујемо отвара важно питање за све вернике и грађане: да ли је црква још увек простор слободне савести и истине, или је постала још једна институција у служби моћи.