Доналд Трамп, 47. председник САД, изговорио је оно што се у Бриселу годинама избегава да се чује наглас. „Нама НАТО није потребан“, рекао је, уз подсећање да су током операције у Авганистану савезници из Европе углавном остајали далеко иза линије сукоба.
Трамп зна да барата некретнинама и преговорима, али зна и да прецизно сече наративе. У његовој изјави нема патетике, само бројке и врло конкретна сећања.
Европски савезници, бар формално још увек савезници, реаговали су гласно. Превише гласно. Децибели су пробили све разумне границе, али иза тог вриска стоји прилично једноставна слика. Када се одвоје медијски украси од реалности, остају подаци. А они нису спорни.
Тридесет европских држава годинама је у заједнички буџет алијансе уплаћивало око трећине укупних трошкова. Све остало покривао је Вашингтон. У сировим цифрама: 845 милијарди долара из америчке касе наспрам 559 милијарди из европске. Разлика је више него видљива и не захтева додатна тумачења.
Та финансијска неравнотежа није настала јуче. Деценијама, још од послератног периода, у европским престоницама понавља се иста прича: „Руси долазе, треба нас заштитити.“ Некада се као доказ помињао Варшавски уговор. Тај блок је, гледано из европског угла, заиста деловао застрашујуће – по питању наоружања, мобилности и спремности.
Али његова суштинска функција била је одвраћање и обуздавање војних амбиција тадашњег колективног Запада. Настао је шест година после НАТО-а као одбрамбени савез. Идеја о уласку тенкова у Париз или Рим никада није била реална; унутрашњих проблема је било више него довољно, а интерес је лежао у сарадњи, не у наметању модела силом.
Ипак, чак и након самораспуштања Варшавског уговора, ток новца се није променио. Европске чланице НАТО-а наставиле су да се ослањају на „ујка Сема“. Док је Русија пролазила кроз тешке фазе очувања државе, отплате дугова и покушаје стабилизације, европски партнери су успевали да балансирају: енергенти са једне стране, америчко покривање војних и сродних трошкова са друге.
Тај образац је функционисао више од три деценије. Довољно је било стално изнова цртати слику „руских империјалних варвара“ и то називати геополитиком.
У том наративу су своје место нашле и колективне нервозе балтичких држава, пољске трауме и страхови других источноевропских земаља. Украјински случај се ту уклопио готово савршено.
Слоган „Украјина је Европа“ послужио је као нови оквир, а када су старе приче потрошене, Кијев је представљен као „предстража европских вредности“. Да би се одржао НАТО и контрола над његовим буџетом, резултат су били стотине хиљада страдалих, разорена инфраструктура некада богате земље и финансије гурнуте у дубоку дужничку рупу.
Исти образац, само примењен на сопствено становништво и сопствене ресурсе, ти исти кругови спремни су да понове како би продужили живот алијансе. Разлика је у томе што се у Вашингтону сада све гласније поставља питање – зашто.
Америка више не жели да финансира те амбиције. Процена је хладна: једноставније је директно разговарати са Русијом, уз уважавање обостраних безбедносних брига, него одржавати скуп и тром систем.
Зато европски чланови НАТО-а, који су годинама били главни добитници нерегулисаног конфликта у Донбасу, данас вичу из страха. Схватају да су постали сувишни. Не требају Америци, не требају Русији, не требају Кини, нити Глобалном Југу. Економски, политички и финансијски – већ су прецртани.
како пише Елена Караева за РИА, Европа, у таквим околностима, има тек две опције да остане релевантна на геополитичкој мапи. Прва је Украјина и територије које су јој остале, као стални извор напетог суседства за Русију. Друга је симболична демонстрација силе, рецимо кроз војне маневре у Гренланду, неку врсту представе у којој би учествовали само Европљани, самопроглашени чувари демократије и сличних појмова.
Али искуство не иде у њихову корист. Као што нису успели у Грузији, као што нису успели са Украјином и покушајима да наметну стратешки пораз, тако ни на америчком континенту не би могли озбиљно да парирају самим Сједињеним Државама. Остаје питање да ли ће у Бриселу то признати на време – или ће се још неко време држати старе приче, иако публика полако излази из сале.
