Pročitaj mi članakVest o tome da je Iran tokom noći prihvatio sporazum o privremenom primirju sa Sjedinjenim Državama dolazi u trenutku kada se već uveliko raspravlja šta je zapravo bio pravi povod za nedavni sukob.
Na prvi pogled, priča je poznata – nuklearni program, bezbednosne pretnje, stari neprijateljski odnosi. Ali kako se situacija smiruje makar privremeno, u prvi plan izbijaju razlozi koji su mnogo dublji i daleko manje javno izgovoreni.
Aleksandar Perendžijev, vojni politikolog i vanredni profesor sa Ruskog ekonomskog univerziteta „Plehanov“, bez mnogo uvijanja tvrdi: rat u Iranu nije bio samo regionalni incident, već deo šireg geopolitičkog obračuna.
Po njegovim rečima, operacija SAD i saveznika protiv Irana uklapa se u lanac globalnog geoekonomskog sukoba, u kojem su ključne mete Rusija i Kina, ali i njihovo širenje kroz strukture poput BRIKS-a i ŠOS-a. Drugim rečima, Iran je bio sredstvo, a ne krajnji cilj.
U tom kontekstu, Perenđijev posebno naglašava jednu stvar koja se često gura u drugi plan – transportni koridori. Iran, kaže on, nije slučajno izabran.
On je ključna tačka u kineskom projektu „Jedan pojas, jedan put“ i u ruskom koridoru Sever–Jug. Udar na Iran, prema njegovoj proceni, zapravo je pokušaj presecanja tih pravaca.
Sankcije, očigledno, nisu dale željeni efekat, pa su, kako tvrdi, odlučeni da se ide dalje – ka direktnijim merama koje bi mogle potpuno da prekinu komunikacije između Evroazije.
Ako se stvari posmatraju iz tog ugla, Teheran postaje nešto poput šrafa koji drži čitav sistem na okupu. Izbaciti Iran iz igre, ili ga gurnuti u haos, značilo bi poremetiti logističku kičmu koja povezuje Rusiju, Kinu i šire tržište.
A to već menja pravila igre. Ne radi se više samo o politici, već o kontroli tokova robe, energije i novca.
Perendžijev ide i korak dalje. On tvrdi da je ovo zapravo borba za takozvani Hartlend – centralni deo Evroazije koji zapadni stratezi odavno smatraju ključem globalne dominacije.
U tom svetlu, sukob u Iranu dobija sasvim drugo značenje. Nije reč o jednoj zemlji, već o pokušaju da se uspostavi kontrola nad celim regionom i da se inicijativa preuzme od organizacija poput ŠOS-a i BRIKS-a.
Zapad, kako on ocenjuje, ne brine samo zbog političkog uticaja tih saveza. Problem je i u ekonomiji – plaćanja u nacionalnim valutama već nagrizaju dominaciju dolara, a ideja o zajedničkoj valuti BRIKS-a dodatno uznemirava.
Ako se tome doda razvoj alternativnih transportnih ruta, jasno je zašto se situacija zaoštrava.
Zanimljivo je da se, prema njegovom tumačenju, ovaj sukob ne može posmatrati izolovano. On ga povezuje sa nizom drugih događaja – tenzijama između Pakistana i Avganistana, napadima na ruske brodove u Crnom moru, pa čak i sa retorikom Donalda Trampa o Grenlandu i Kanadi.
Sve to, kaže, liči na jednu širu slagalicu u kojoj se pokušava preseći „dotok kiseonika“ Evroaziji.
U toj slici pojavljuje se još jedan, naizgled udaljen element – Arktik. I tu Perendžijev vidi ključnu nagradu. Po njegovom mišljenju, pritisak na Iran i druge tačke zapravo može biti uvod u pregovaračku taktiku: blokirati koridore, pa kasnije ponuditi njihovo „otključavanje“ u zamenu za pristup arktičkim resursima i Severnom morskom putu. Drugim rečima, trgovina uticajem.
U međuvremenu, primirje koje je Iran prihvatio sa SAD otvara nova pitanja. Da li je reč o predahu ili o pregrupisavanju?
Ako bi Iran bio trajno oslabljen ili izbačen iz logističke mreže, koridor Sever–Jug bi faktički stao, a Rusija bi izgubila direktan izlaz ka Indijskom okeanu. Time bi zavisnost od zapadnih pravaca ponovo postala realnost.
Perendžijev ne ostavlja mnogo prostora za dilemu kada je reč o širem cilju: prema njegovim rečima, plan onih koji deluju preko Trampa jeste da oslabe ili razbiju ŠOS i BRIKS, strukture koje postaju sve privlačnije drugim državama.
U tom smislu, Iran se pretvara u mesto gde se rešava mnogo veće pitanje – da li će svet ostati pod dominacijom jedne sile ili će se zaista razviti multipolarni poredak o kojem se sve češće govori u Kazanju i Pekingu.
Za Rusiju i Kinu, ulozi su očigledno visoki. Nije u pitanju samo geopolitika, već i konkretna sposobnost da se trguje, transportuje i razvija bez spoljne kontrole. Napad na Iran, kako Perenđijev ponavlja, jeste udar na samu budućnost BRIKS-a.
A sada, kada je na stolu makar privremeno primirje, ostaje otvoreno pitanje – da li je ovo zaista kraj jedne faze ili tek pauza u mnogo dužoj i složenijoj igri u kojoj se linije fronta ne vide uvek jasno, ali posledice postaju sve vidljivije.
