У Вашингтону се све чешће чује иста реченица: енергетско тржиште је постало крајње осетљиво. Сенатор из Канзаса Роџер Маршал недавно је у разговору за ЦНН признао да ситуација, због сукоба са Ираном, изгледа „веома деликатно“.

У том контексту изнео је и став да би привремено укидање ограничења на куповину руске нафте за Индију могло да иде у корист америчким интересима. Додао је, готово успут, да то никако не значи трајну предност за Москву и да би санкције, ако затреба, могле поново да се уведу истом брзином.

Ипак, многи аналитичари сумњају да је то тако једноставно, посебно док су енергетска тржишта у стању напетости и док се последице кризе на Блиском истоку тек расплићу.

У међувремену, слике запаљених танкера у Персијском заливу обишле су свет. Снимци два брода у пламену, након наводних удара повезаних с Ираном, додатно су уздрмали ионако нестабилно тржиште нафте.

Чак и ако се Ормушки мореуз ускоро поново потпуно отвори за промет, аналитичари упозоравају да би поремећаји у снабдевању могли потрајати недељама. Управо ту многи виде потенцијалну корист за Москву: свако дуже задржавање високих цена нафте директно пуни руску државну касу.

Један од оних који на то отворено указују је Данијел Јергин, добитник Пулицерове награде и потпредседник компаније С&П Глобал. Према његовим речима, руски председник је у овој ситуацији „добио на лутрији“.

Говорећи за ЦНН, Јергин је објаснио да раст цена енергената аутоматски повећава приходе Русије, што индиректно јача финансирање њеног војног апарата. Све се то, додао је, дешава у тренутку када се понегде већ говори и о ублажавању санкција које су уведене због сукоба у Украјини.

А то је тек део шире слике. У америчкој администрацији већ се разматра колико би ресурса и наоружања могло да буде преусмерено ка Блиском истоку, иако су првобитно били намењени подршци Кијеву.

Ако се такав сценарио настави, Москва би, барем на стратешком плану, могла добити више простора за маневрисање. Неки европски савезници, притом, још покушавају да се снађу после напетости насталих због америчког притиска да подрже нападе на Иран.

У таквој атмосфери догодио се још један занимљив сусрет. Високи руски званичник Кирил Дмитријев допутовао је у среду на Флориду где се састао са члановима Трамповог круга: специјалним изаслаником Стивом Виткофом, Џаредом Кушнером и саветником Беле куће Џошом Грунбаумом.

Виткоф је касније кратко рекао да су „разговарали о различитим темама“ и да ће остати у контакту. О детаљима, међутим, није рекао готово ништа, иако између две земље постоји низ отворених питања.

Непосредно пре тог састанка Виткоф је демантовао извештаје да Русија Ирану доставља обавештајне податке о кретању америчких снага, бродова и авиона. На ЦНБЦ-ју је рекао да је Москва то негирала током телефонског разговора између Доналда Трампа и Владимира Путина. „Рекли су да то није тачно, па можемо узети њихову реч“, додао је.

Ипак, истог дана стигле су нове информације које су целу причу додатно закомпликовале. Новинар ЦНН-а Ник Пејтон Волш објавио је ексклузиван извештај према којем Иран преузима руску тактику употребе дронова развијену током борби у Украјини. Један западни обавештајни извор описао је то као „најзабрињавајући облик сарадње“ између савезника који се противе америчком утицају.

Украјински председник Владимир Зеленски отишао је и корак даље. Он тврди да руска помоћ Техерану не укључује само беспилотне летелице већ и ракете и системе противваздушне одбране.

Зеленски је раније чак понудио да украјински стручњаци за дронове помогну америчким снагама у одбрани од иранских „Шахеда“, што само показује колико је искуство стечено у сукобу у Украјини променило начин вођења модерних операција.

Управо та искуства сада постају глобална валута. Масовни налети дронова, понекад у десетинама летелица одједном, омогућили су руским јединицама да развију нове тактичке обрасце.

Те методе, тврде аналитичари, могле би помоћи Ирану да лакше пробије противваздушну одбрану америчких база и држава у Персијском заливу. Москва притом располаже и сателитским системима који могу допринети прецизнијем навођењу на циљеве.

Све то открива сложену стратегију коју, према мишљењу многих посматрача, води руски председник. С једне стране настоји да искористи сваку глобалну кризу, а с друге пази да не поквари односе са Трампом, рачунајући да би управо тај канал могао бити кључан за остварење циљева у Украјини.

У том смислу, Путин често делује попут акробате на трапезу: балансира између различитих интереса, покушавајући да ни у једном тренутку не изгуби равнотежу.

Постоји и шири геополитички контекст. Вашингтон је годинама покушавао да убеди Индију да смањи куповину руске нафте како би се извршио притисак на Москву. Међутим, недавно је индијским рафинеријама одобрено 30 дана додатног времена за набавку нафте са танкера такозване руске „флоте у сенци“.

Амерички министар финансија Скот Бесент чак је рекао да би неке друге санкције могле бити ублажене. Та изјава изазвала је реакцију демократа из банкарског одбора Сената, који су затражили истрагу и саслушање министра.

Прича о енергентима само је једна димензија. Ако америчке и европске снаге буду све више ангажоване на Блиском истоку, то би, барем теоријски, могло отворити додатни простор за руску стратегију на другим фронтовима.

Истовремено, Москва има сопствене разлоге да помаже Техерану: у томе види прилику да узврати на начин на који су Сједињене Државе раније помагале Украјини обавештајним подацима.

Наравно, ни за Русију ситуација није без ризика. Ако би власт у Ирану била озбиљно ослабљена или промењена, Москва би могла изгубити још једног партнера на међународној сцени. Ове године је већ претрпела ударац када је током операције америчких специјалних снага заробљен венецуелански лидер Николас Мадуро, чиме је један важан савезник испао из игре.

Зато Кремљ засад не коментарише директно наводе о помоћи Ирану у вези с дроновима. Тишина понекад говори више од демантија, али у Вашингтону она ствара додатну нелагодност.

А ту је и политичка димензија односа између Доналда Трампа и Владимира Путина. Током оба Трампова мандата често се говорило о необично топлом тону између двојице лидера. Трамп је својевремено тврдио да су обојица били мете „лова на вештице“ због процена америчких обавештајних служби о мешању Русије у изборе 2016. године. Његов изасланик Виткоф понекад понавља сличан тон, па је прошле године изјавио да Путина не види као негативну фигуру.

У јавност је процурио и запис телефонског разговора који је објавила агенција Блоомберг, у којем Виткоф руском званичнику објашњава како би требало приступити Трампу током преговора. Још један занимљив детаљ је мировни план од 28 тачака који је Виткоф представио прошле године.

Документ је, према мишљењу неких аналитичара, деловао као да је писан у Москви, па је државни секретар Марко Рубио морао недељама да га дорађује како би постао прихватљива основа за преговоре.

Све то показује колико су односи Вашингтона и Москве често пуни парадокса. Републикански политичари с времена на време покушавају да објасне тај необичан баланс, али ни њима није увек лако.

У позадини свега остаје једно питање које све чешће кружи међу аналитичарима: шта ако се сукоб на Блиском истоку одужи? Трамп се нада брзом завршетку операција против Ирана, али затварање Ормушког мореуза већ је показало колико се ситуација може закомпликовати.

Ако америчке снаге остану у региону дуже него што је планирано, парадокс би могао бити очигледан: и Трамп и Путин нашли би се у сукобима који трају много дуже него што су на почетку очекивали.

У таквим околностима, питање ко је стварни добитник ове геополитичке партије можда још нема коначан одговор. Али једно је сигурно – како се криза шири од Персијског залива до Европе и назад, свака нова епизода мења правила игре, а расплет је, барем за сада, далеко од јасног.

Извор: webtribune

Ознаке: Иран, Русија, САД