Страх. Политички, па и онај људски (уколико се тај придев више уопште и може везивати за „јунака“ о којем је овде реч) начин функционисања, понашања, јавног општења и одашиљања порука човека који се води као председник ове државе, дефинише ова кратка једносложна реч. Дакле, страх.

Не улазећи у његове личне инхибиције и унутрашње демоне (има позванијих струка да то растумаче и опсервирају), покушаћемо да видимо шта је ово осећање, које га је у терминалној фази његове владавине потпуно опхрвало, а које је годинама лично производио, таложио прво у себи, а потом га сејао, потхрањивао и емитовао на цело друштво, на крају произвело.

Код њега самог тај страх се утростручио са тенденцијом даљег експоненцијалног раста, док је код грађана ударио у зид трпила које је пукло, производећи самоспознају да се у страху и са страхом више не може живети а она је активирала исконску потребу за слободом и удисањем ваздуха пуним плућима.

У суботу су се на улицама и трговима Београда сусрели његов страх и народна неутажива жеља и воља за слободом коју је претходних дана на све могуће начине покушао да суспрегне, манипулишући управо страхом, ширећи панику и конструишући најцрње сценарије. Код грађана и студената се та прича није примила, па је страх остао код њега.

И онда му је перфектна студентска организација најмасовнијег протеста који је ова земља икад видела, поништила и обесмислила сваки план за производњу хаоса који би се после експлоатисао у пропагандне сврхе. У истом пакету је онај криминални ешалон, с коца и с конопца скупљених, који данима бивакује под прозорима његовог радног места – под лажном фирмом „студената који желе да уче“ – истерала на чистац, остављајући их као говно на цедилу и без употребне вредности. Претходно му их је „пацификовао“ онај строј аутентичних ветерана елитне војне јединице који су извршили смотру испред Природно математичког факултета шаљући јасну и недвосмислену поруку: младост ове земље нико неће тући. Можемо само замислити како му је та сцена заледила оно мало крви у жилама док се, играјући још једну у низу својих шмирантских улога, шеткао сурчинском пустахијом као обилазећи радове на изведби највећег коруптивног подухвата свог режима, а, заправо, бацајући свој, све уплашенији, поглед у правцу оближњег аеродрома. И на крају, кад се величанствени протест без иједног инцидента скоро завршавао, зло у њему није дозволило да остане колико-толико прибран и достојанствен у канџама сопствене немоћи, па је посегнуо за последњим адутом из арсенала страха.

Док су стотине хиљада окупљених ћутали, одајући пошту нашим страдалим грађанима на новосадској железничкој станици, употребљено је неко монструозно оружје (какво и одакле тек ће се установљавати) које је имало за циљ да окупљене застраши, унесе панику, изазове стампедо и да једни друге изгазе, бежећи од тог непознатог, и до сад, никад употребљеног зликовачког оружја. Не зна се ни шта је у питању (нагађа се о некаквом „звучном удару“), ни како је активирано, ни чија је рука притисла дугме, али је једно непобитно. Без његовог знања и амина оно није могло бити употребљено.

У глави уплашеног владаоца та вишеминутна тишина је мултипликовала страх (већ се јавно аутовао спрам ње, вређајући новинара РТС-а због констатације о „тишини која одјекује“) и он је одлучио да је разбије и уништи, пре него што му иста не експлодира у лобањи прегрејаној страхом, бесом, мржњом и немоћи. У рату са сопственим народом, испалио је у њега последњи метак. Очигледно је употреба тог „звучног удара“ све време била резервна опција, уколико уобичајени криминално-удбашки марифетлуци не прођу. Нису прошли и кукавица је решила да се освети. Сада нам је и јаснија наредба директорима кључних београдских клиничко-болничких центара, института и панчевачке болнице да у суботу медицински радници и управе буду „у пуном капацитету“. Значи да су знали шта раде и какве све последице могу да буду. Јесте пуцали у народ, али погодили сте сопствено стопало. И на сметлиште историје, уз вечни жиг срамоте, отићи ћете храмљући.

Извор: nova.rs

Ознаке: Александар Вучић, Ранко Пивљанин, страх