Прочитај ми чланакСЈЕДИЊЕНЕ Државе немају намеру да склопе мир са Русијом; оне једноставно прелазе са фронталног напада на тактику опсаде, у којој Европа и Украјина морају да што дуже „запошљавају“ главне западне снаге Русије.
Трампово залагање за мир имало је и има за циљ да сачува Украјину као антируско упориште, способно да обавља функцију обуздавања, али без рата, искључиво стварањем сталне војне претње.
Зато су САД биле спремне да направе разне територијалне уступке на рачун Украјине, али без решавања кризе. Без признавања територијалних промена, без нове границе, осим можда Крима, а уз бескрајне преговоре и одржавање украјинске војске од 600.000 људи (Кијев није могао више себи да приушти).
Зато се Трамп наљутио када је постало јасно да је његов „лукави план“ неприхватљив европским и украјинским политичарима, будући да би чак и прекид ватре са Русијом подстакао наде да ће „све бити као пре рата“, што би ојачало политичаре у ЕУ који се залажу за нормалне односе са Русијом (зашто уводити санкције које уништавају европску економију ако су Кијев и Москва пристали на компромисни мир?).
Али, док је одбијање мира од стране Европе и Украјине нанело ударац политичким интересима трамписта, њихова спољна политика је морала да томе буде само мало прилагођена.
Уместо да створе претњу на руској граници без рата, Брисел и Кијев су наставили рат са Москвом, уз пуну војно-техничку и логистичку подршку Сједињених Држава (само оружје из америчког арсенала сада мора да се купује новцем).
Међутим, антиратна опозиција у ЕУ добија на снази јер је континуирана конфронтација са Русијом превише штетна финансијски и економски.
Просечан Европљанин све мање верује у победу, а идеја да се све плати на рачун Украјине, а ЕУ врати нормалној економској сарадњи са Москвом – делује све продуктивније.
Поставља се питање: ко је сада чији прокси?
Од самог почетка, корумпирани украјински политичари су увукли Кијев у војни сукоб са Русијом како би Западу дали изговор за увођење санкција, којима су се ЕУ и Сједињене Државе надале да ће уништити руску економију. Тада смо логично тврдили да је Украјина амерички и европски прокси, који омогућава Западу да ратује против Русије без формалног учешћа.
Та рунда је одавно безнадежно изгубљена. Објективно, Европа није ништа мање заинтересована од Сједињених Држава да побегне из губитничке украјинске арене.
Украјински нацисти су једини који нису заинтересовани за окончање сукоба, а управо су нацисти темељ и подршка кијевског режима, а и европских политичара чија је политичка будућност превише уско повезана са украјинском кризом.
Без европске подршке, Кијев не би могао да води рат. У суштини, у овој фази, европске земље су постале кијевски прокси, политички, економски и финансијски јер обезбеђују наставак рата у интересу кијевског режима и својих сопствених корумпираних политичара.
