Ипак, у односима са Москвом, Трамп – како објашњава главни научни сарадник Института САД и Канаде Руске академије наука Владимир Васиљев за „Ура“ – показује да није спреман за директно војно суочавање. Уместо тога, бира економски притисак, али спроведен кроз тврде, силовите методе.
Занимљиво је да руски председник Владимир Путин до сада јавно није реаговао ни на хапшење лидера Венецуеле Николаса Мадура од стране САД, ни на заплену нафтног танкера, нити на Трампове поруке упућене Гренланду и Ирану.
Прва озбиљна размена мишљења о свему што се дешава догодила се 14. јануара, и то у разговору са партнером из БРИКС-а, председником Бразила Лулом да Силвом.
Украјина је, бар на први поглед, гурнута у страну. Иако је 2026. Трамп започео изузетно активно – Венецуела, Иран, Куба, Гренланд – тема Украјине као да је накратко нестала из фокуса. Питање је да ли то значи корак уназад у мировном процесу или његово потпуно замрзавање.
Одговор, према Васиљеву, није једноставан. Крајем 2025. позиција Трампове администрације деловала је прилично јасно: током преговора са Владимиром Зеленским у Мар-а-Лагу, Вашингтон је стао на страну Украјине. Москва је тада отворено саопштила да је 20 тачака плана који је изнео Зеленски за Русију неприхватљиво. Убрзо након тога уследио је масовни напад украјинских дронова на резиденцију председника Путина на Валдају – и процес је практично стао.
Порука из Вашингтона била је крајње директна: прихватите мировно решење у понуђеном облику или ће последице бити озбиљније. Након тога су у први план избиле друге теме – Иран, Венецуела, Гренланд – и Украјина је, барем привремено, пала у други план.
Суштина Трампове стратегије, сматра Васиљев, јесте притисак на Русију кроз економију. Циљ је да се пресече извоз руске нафте на светско тржиште, што објашњава и причу око заплене танкера Маринер, како би Путин био приморан да прихвати услове договорене између САД и Украјине у Мар-а-Лагу.
Администрација у Вашингтону прелази на тактику отвореног притиска. Раније се покушало са притиском на Кину, али без резултата, па су САД посегле за праксом која подсећа на – коришћење пуне моћи морнарице за заплену танкера широм светских мора.
Шта у таквим околностима може да уради Русија? За сада, одговор немају ни у Москви. Можда управо зато из Кремља нема званичних изјава. Да ли је то део тихе игре између Путина и Трампа? Игра може да се води на више начина: активним померањем фигура или пасивним посматрањем развоја догађаја.
Чини се да је руско руководство изабрало ову другу опцију – да сачека и види како ће се САД снаћи у Венецуели, да ли ће доћи до трзавица око Гренланда и хоће ли се Европа у неком тренутку озбиљно сукобити са Вашингтоном. У том случају, Европа би могла да схвати да даљи притисак на Русију због Украјине носи цену која превазилази саму тему сукоба.
Трамп, у међувремену, игра на више табли. На унутрашњем плану ушао је у отворени обрачун са Федералним резервама, покушавајући да их стави под своју контролу. У том контексту, све што се дешава око Венецуеле, Кубе, Гренланда и Ирана за њега су, парадоксално, споредне ствари.
Његове речи да су САД данас „дошле по Мадура“, сутра могу по врховног лидера Ирана Алија Хамнеија, а затим по Кубу или Гренланд, многе су натерале на размишљање. Амерички планови се не износе јавно, али идеја неутрализације Хамнеија постоји већ дуго. Новинари су Трампа директно питали да ли је могућ сценарио сличан и у односу на Путина. Одговор је био хладан: „За сада нема потребе.“ Управо та формулација даје додатну тежину целој ситуацији.
Још средином прошле деценије, у периоду од 2015. до 2017, у САД је усвојен закон о одбрани који је обавезао обавештајне службе да припреме анализе политичке стабилности руководстава Русије и Кине, као и могућности њихове неутрализације. У Вашингтону добро разумеју да директан нуклеарни сукоб нема смисла. Из тога је произашла доктрина по којој се „победа“ може постићи једино ако се ослаби или уклони политичко руководство противника.
Зато се догађаји у Каракасу тумаче као сигнал. Ако се модел покаже успешним, слични сценарији могу се разрађивати и за друге земље, пре свега Иран. Трамп то више ни не крије. Питање је да ли блефира или једноставно делује ван оквира међународног права, ослањајући се искључиво на сопствену процену. У тој шаховској метафори, избор је груб: или прихватате правила и услове, или се фигура једноставно уклања са табле.
Ипак, једно је рушити власт у слабијим државама, а сасвим друго покушавати исто у земљама са озбиљним војним капацитетима, посебно нуклеарним. Америка, по свему судећи, тек опипава терен. У САД се данас више расправља о методама него о циљевима – циљеви су, чини се, већ постављени.
Трампов приступ је једноставан: прво притисак, па договор под америчким условима. Исто се види и у односу према Украјини. Док је Бајденова администрација говорила о стратешком поразу Русије на бојном пољу, Трамп сматра да се тај пораз мора постићи за преговарачким столом.
У његовом плану од 28 тачака помињу се и заједнички пројекти. Али остаје питање – да ли би ти пројекти били равноправни или би само формално носили етикету сарадње? У исто време, Трамп практично одустаје од класичног војно-политичког притиска. Већ шест месеци у Москви нема америчког амбасадора, јер га он једноставно не именује. И то је вид притиска. Фокус је на економији: наметање неравноправних споразума и идеја да светске економије функционишу у корист САД.
Све то баца сенку на идеју мултиполарног света, чији је Путин један од главних заговорника још од Минхенске безбедносне конференције. Акција у Венецуели јасно је поручила и Русији и Кини да се не мешају у западну хемисферу. То је, према америчкој стратегији националне безбедности, искључива зона интереса САД. Гренланд се у том контексту посматра на исти начин.
Васиљевова претпоставка је да би свет у 21. веку могао да заврши у новој биполарности, овог пута између САД и Кине. Поличентричност је, по њему, само прелазна фаза, као крајем 19. и почетком 20. века, када је центар глобалне моћи прелазио са Британије на Америку, што је на крају довело до Првог светског рата. Данашња ситуација има сличне обрисе: САД више не могу као раније, Кина још не може у потпуности, а тај вакуум ствара нестабилност.
Било је речи и о БРИКС-у, али проблем тог формата је одсуство јасног „мотора“. Партнерство на равним основама не ствара покретачку снагу какву је некада имао Савет за узајамну економску помоћ, где је СССР био носилац. Трамп, с друге стране, покушава да САД поново постави у ту улогу, чак и ширећи географски оквир – ка Северној Америци. Отуда интересовање за Канаду, Гренланд, Мексико и Венецуелу.
Ризик од нечега налик новој карипској кризи није искључен. Ако се заплене танкера наставе, а поруке постану јасније, и унутар Русије би могло да се формира јединствено расположење да је одговор неопходан, јер су у питању национални и глобални интереси.
Када је реч о Ирану, са којим је Русија потписала споразум о свеобухватном партнерству, Васиљев сматра да је ситуација слична оној у Сирији пре пада Башара Асада. Дуготрајна власт, замор друштва, унутрашњи процеси.
Русија ту нема много простора за директно деловање. То су, пре свега, унутрашња питања Ирана. Москва може да пружи политичку подршку Ирану као једном од центара поличентричног света, али не и да се директно умеша.
Ако дође до промене власти и на сцену ступе прозападне снаге, није искључено да ће, као у случају Сирије, покушати да изграде прагматичне односе и са Русијом. Што се тиче идеје о „Јалти 2.0“, Васиљев је скептичан. Данашњи свет је у прелазној фази, без јасних линија поделе. Поличентрични поредак може се урушити изненада, повлачећи за собом Европу, Америку, Кину и Русију у шири, тешко предвидив хаос.
Управо та неизвесност, та чињеница да се стари модели распадају а нови још нису обликовани, чини садашњи тренутак посебно осетљивим. Питање није само куда свет иде, већ колико је спреман да плати цену тог пута.
