Рачуница је груба, али не и нова: оно што се изгуби на једном крају света, можда се може надокнадити на другом.

У фокусу је Венецуела. Уклањање њеног лидера, Николаса Мадура, оставило је председника Русије Владимира Путина без савезника у том делу света и отворило простор за јачање америчког утицаја у енергетском сектору, посебно кроз контролу над нафтним токовима.

Тај губитак, међутим, у Москви се не посматра само као пораз. Напротив, како наводи Ројтерс, руска страна пажљиво мери потенцијалне добитке који би могли произаћи из Трампове склоности да свет посматра кроз поделу на зоне утицаја.

Један високи руски извор, који је говорио под условом анонимности и кога преноси УСН, то је формулисао прилично директно: Русија је, каже, изгубила савезника у Латинској Америци. Али ако је Венецуела пример примене доктрине Монро у пракси, онда, по тој логици, и Москва има право на сопствену сферу утицаја. Та изјава, изречена без дипломатског улепшавања, осликава начин размишљања који већ дуго кружи руским политичким врхом.

У том контексту, Путин настоји да учврсти руску зону утицаја у простору бивших совјетских република – у Централној Азији, на Кавказу и, посебно осетљиво, у Украјини. Управо такав приступ наилази на противљење Сједињених Држава још од краја Хладног рата, што додатно заоштрава линије раздвајања између Москве и Вашингтона.

Ројтерс иде корак даље у анализи и повезује ову динамику са ширим глобалним распоредом снага. За Путина и кинеског лидера Си Ђинпинга, наводи се, присуство америчког председника који је фокусиран пре свега на Западну хемисферу – и који би тамо могао бити политички и стратешки „заглављен“ – делује више него прихватљиво.

У таквом сценарију, Русија може да усмери пажњу на Украјину, док Кина гледа ка Тајвану, без превеликог притиска из Вашингтона.

Све то заједно оставља утисак света који се поново преслаже по старим правилима, али са новим актерима и другачијим стилом игре.

Губитак Венецуеле за Москву можда јесте конкретан ударац, али питање које остаје да виси у ваздуху јесте да ли се тај минус у Кремљу већ рачуна као део шире, дугорочније трговине утицајем – и колико ће такав приступ променити глобалну равнотежу у годинама које долазе.

У аналитичким круговима већ се све отвореније говори да случај Венецуеле није изолован потез, већ први видљиви сигнал ширег процеса – почетка стварног спровођења поделе света на зоне утицаја, чији су обриси, према тим тумачењима, постављени још на сусрету у Анкориџу на Аљасци.

Управо од тог тренутка, примећују саговорници упућени у међународне односе, низ потеза са обе стране почео је да добија другачији смисао.

После Аљаске, како се наводи, дошло је до наглих промена у америчкој политици према Украјини. Администрација Доналда Трампа обуставила је испоруке оружја и финансијске помоћи Кијеву, док су истовремено почели сигнали постепеног дистанцирања од НАТО, укључујући повлачење америчких војних контингената из Европе.

Ти потези, раније незамисливи у тако кратком року, сада се све чешће тумаче као део ширег, прећутног разумевања са Москвом.

На другој страни, Русија је готово истовремено повукла своје војне инструкторе из Венецуеле, што се у тим истим аналитичким круговима не види као случајност. Напротив, то се посматра као део неформалног балансирања интереса – повлачење са једног терена у замену за слободније деловање на другом.

Да ли је реч о чврстом договору или тек о опрезном тестирању граница, остаје отворено питање, али је све мање оних који верују да су ови потези неповезани.