Pročitaj mi članakKriza u evropskoj automobilskoj industriji koja traje već nekoliko godina počela je da se preliva i na našu industriju.
Аутокомпоненташи који раде у Србији прошле године су имали пад прихода, што се одразило и на смањење броја запослених.
Душан Марковић, професор на Економском факултету у Београду је на скупу „Стање и перспективе ауто-индустрије, с посебним освртом на немачку ауто-индустрију и последице за запослене у сектору добављача ауто-индустрије Србије“ у организацији УГС Независност оценио да у наредних пет до шест година послова у области електричних каблова у Србији највероватније неће бити.
„Зато што је Северна Африка сада актуелна због ниже цене рада“, рекао је Марковић.
Милош Миљковић, извршни секретар УГС Независност истиче да најава да ће доћи до пресељења производње каблова из Србије у земље Северне Африке је последица кризе аутомобилске индустрије на глобалном нивоу, те се то одражава и на фабрике које послују у нашој земљи, јер су оне компоненташи у ланцу снабдевања великих аутомобилских центара.
„На тај начин власници капитала покушавају да максимално смање трошкове производње. Иако су та радна места тренутно ниско плаћена, очигледна је жеља појединих послодаваца да запослени раде волонтерски, не питајући се како ће преживети и прехранити своје породице. О стратегији субвенција страним фирмама за запошљавање можемо дискутовати и говорити о позитивним и негативним ефектима, али оно што је сигурно било потребно, а на жалост је изостало, јесте национална стратегија развоја и подстицаја домаћих фирми и стварање нових радних места, како бисте развијеном диверзификацијом имали алтернативу у случајевима као што је овај. Како, не ретко, стратешка промишљања на националном нивоу изостају, није чудо што их ни по овом питању није било, а на тај начин би се предупредила могућности појаве радника за чијим је радом престала потреба и не бисте имали нпр. стотине новонезапослених радника, без алтернативе за нова запослења, у не баш тако развијеним местима и општинама попут, Малошишта или Дољевца“, оцењује Миљковић.
Ранка Савић, председница Асоцијације слободних и независних синдиката (АСНС) такође очекује да ће се фабрике које запошљавају људе у тим областима са нискододатом вредношћу отићи чим нађу другде јефтинију радну снагу.
„Нажалост то ће се десити. АСНС је од првог трена говорила да, пошто су довођени такви послодавци који ће када престану субвенције и када радници дигну глас да неће да раде за сићу, отићи негде где је радна снага јефтинија и где ће добити нове субвенције. Када су ти инвеститори долазили нисмо имали ништа против, јер тада су људи запошљавани и дизан је стандард. Али говорили смо и да нам требају домаћа предузећа која неће нигде отићи“, указује она.
Професор на Економском факултету у Београду Љубодраг Савић сматра ипак да Србија као локација аутокомпоненташа, пре свега из Немачке, и даље има предности због којих су и дошли овде.
„Можда би и могли да оду, али тешко. Све што се зставрањеа аутоиндустрију производи, производи се пре свега за немачку индустрију. Није Немачка случајно изабрала Србију. Код нас имају јефтинију радну снагу, јефтину енергију, подстицаје… То је дугорочни аранжман за њихове произвођаче. Да су хтели у Северну Африку отишли би тамо пре 10 година, али нису и то због разлога због којих Африка није Србија. Не мислим да ће аутокомпоненташи у већем броју ићи било где из Србије“, закључује он.
