Прочитај ми чланак
Ове године навршава се 193 године од рођења Георгија Стојкова Раковског, великог бугарског и балканског националног радника, новинара, оснивача неколико значајних револуционарних листова (међу којима предњачи „Дунавски лебед“), творца прве Бугарске легије, великог пријатеља српског народа, којем је својевремено и кнез Михаило поверавао најосетљивије и најповерљивије послове у српско (односно словенско) – грчким односима из времена почетка друге половине деветнаестог века.
Идеји о националном бугарском ослобођењу, Стојков се учио од малих ногу, посматрајући тежак живот у родном Котелу, који ће Бугарској дати неколико значајних фигура препорода. Свестан чињенице да је питање бугарског ослобођења део много ширег питања ослобођења православних Балканаца који су стајали под покровитељством царске Русије, у време Кримског рата Раковски у Свиштову оснива тајно бугарско друштво, активно организује бугарске добровољце, а на Старој Планин се први пут, као хајдук, среће и са мањим руским војним одредом 1854. године.
Боравећи током шесте деценије 19. века у Србији и Румунији, Раковски је своју идеју балканске солидарности изградио до краја, сматрајући да свака појединачна, национална политика која за циљ има обарање Турске, не може дати добар резултат, те да у овој борби треба, поред окретања Русији, поглед усмерити ка суседним балканским народима. Такав, Раковски је био један од пионира балканске православне унификационе идеје коју су, учећи се на његовом примеру, прихватили и Љубен Каравелов, Васил Левски, Христо Ботев и други носиоци бугарске националне и социјалне омладинеске револуционарне акције из седме деценије 19. Века. Ова идеја остала је уједно и највећи завет Георгија Раковског, наслеђе пред којим и данас балкански народи стоје.
На обалама балканске судбине
Међутим, ово није прича о Раковском. Кога занима више, нека сам крене у потрагу за литературом о овом великом човеку који је све православне Балканце, без обзира на национални предзнак задужио као мало који дух из времена турског ропства.
Ово је прича о онима који и данас, свесни или не наслеђа Георги Раковског стоје на обалама балканске судбине и посматрају како се један по један наш брод лагано отискује на балканско море и гоњен сулудом и туђом вољом, нестаје далеко и тами земаља залазећег сунца.
Данас, разједињени и поражени немогућношћу да било шта за себе ураде, православни балкански народи лагано издишу у истом оном самртном ропцу у којем су се нашли пре много векова када су турски освајачи преко Цариграда дошли на бугарске обале и одатле стрелу добацили до српских божура и љиљана. Данас православни Балканци, уморни од међусобних борби које им никада нису дале оно што су од њих очекивали, стоје далеко једни од других, чини сеи даље него у данима у којима се решавање спорова плаћало крвљу која је, и поред тога што је била братска, православна, балканска, своју крајњу утоку на одвећ чудан и многима нејасан начин налазила у договору, у минималној симфонији поствизантијског Комонвелта.
Данас, на Криму је поново рат, велики рат у којем се Русија нада да ће проћи боље него што је то било када се у време Раковског борила против Запада за земљу која је несумњиво њена. Тај рат који ће уз очекивану и честитим људима потребну победу владиних снага у Сирији означити велику промену на светској геополитичкој мапи, остаје далеко од православног Балкана чије владе не спремају своје национално буђење и кидање на западу искованих окова, него још увек подједнако сулудо и неуротично упиру свој тупи поглед у руске и балканске заједничке непријатеље.
Рат на Криму који је Раковском био знак да се спрема за устанак до слободе, за данашње православне Балканце којима се изнова прети старим непријатељем и његовом неуморном копилади, само је ствар пролазна, готово лакрдијска и да не беше неколико групица српских и бугарских сањара који су, можда и несвесно следећи пример знаменитог „чика Стојка“, преко Софије стигли до Севастопоља савест јединог истинског Балкана, остала би мутна.
Али, ако је тај кратак боравак православних Балаканаца из две некада љуто сукобљене државе на руском Криму најава светла слоге, чија је луча био Раковски, онда овај свети руски рат који је прад нама ипак нисмо узалуд протраћили.
Данас…
Данас, Србија више нема вољу да се бори. Дух који је Симеонов аманет носио далеко изнад отоманске таме и кочева на које се са радошћу спуштало, истопио се у заблудама да се не мора бити Балкан, у добровољном прихватању бездушне латинске крви за своју и предавању смисла у руке економије. Србија данас није она „мала“ зависна кнежевина која и слаба и усамљена спрема борбу за слободу и јединство. Србије која позива Раковског да у Београду организује своје сународнике Бугаре и помогне револуционарну акцију на заједничку радост и корист више нема.
Данас је и Бугарска утопљена у самртном грчу, у коми коју су изазвале шок терапије њених либералних ослободилаца. Растргана између никада схватљиве и набеђене туге за Сан Стефаном којег више ни не познаје и старе, већ одавно поражене маште да ће јој служење туђинцу донети главну реч на полуострву које разуме једино договор својих највернијих синова, држава Симеона и Васила Левског једва и да показује знаке живота. Бугарска више нема свој април, свој Батак ни свог Раковског. Уместо да спремају своју слободу, млади Бугари се у очају спаљују на улицама некада славне царевине.
Данас, ни Румунија, то негдашње легло балканских емиграната, револуционара и завереника у којој је Раковски заувек заклопио очи, та колевка слободарске мисли и уз српску Црну Гору једина оаза слободе на отоманском Балкану више није румунска. Заглављена између своје Молдавије, старе мађарске мржње и одвећ неразумне сумње у добру вољу Русије, отаџбина Басарабина од других наметнуту срамоту због онога што није и што неће бити, са свога лица не спира повратком балканском језгру, већ службом онима који су мецима испаљеним у надживели комунизам отворили стару рану, пустили нову крв и оставили некада поносну државу да искрвари до смрти, дајући јој једино лажну наду у скорију помоћ лекара са запада.
Данас, једино се Грчка рађа. Колевка Балкана, Европе и Света преврнута је и тек у том паду, Грчка је као и Србија, понижена и повређена поново дотакла лековито балканско тло. У том паду под старим знаком настаје нова Хетерија и нови Ипсиланти исписује почетак новог буђења. Грчког и нашег – православног, балканског. У том паду Грчка у којој је по налогу српског кнеза Раковски трагао за симфонијом, постаје истинска утока наде да ће на суровом Балкану поново гранути источно сунце.
Данас, на Балкану је све исто као и у доба када је Раковски сневао слободу. На Криму је рат, слободу смо продали за туђе снове и лажну вољу, стари непријатељи преко канала, океана и са великих река, прете нам никада умрлим болесником, „силним“ слугом са Босфора и његовим замућеним притокама.
Данас, као у данима када је Раковски позивао на заједничку борбу ради заједничке слободе, борба за дух поразила је све остале. Ни економија ни живот не вреде колико свест. Борба за свест је борба за буђење из ропства. Борба за слободу, борба је за сан којег је у свом Котелу, у данима одрастања сневао Георги Стојков Раковски.
Сутра…
Сутра је нови дан. Сутра је нова борба и нада да ће из нове борбе нићи нови Балкан. СЛОЖАН, ПРАВОСЛАВАН, БАЛКАНСКИ!
