Подешавања / Settings

ПЕСМА(Српска родољубива поезија; стихови: Јован Дучић; рецитује: Александар Берчек) „Мој добри роде, сви су лагали, И твој су видик сав помрачили; За својом срећом само трагали, И свуда крали, и све тлачили. И место млека, крв су сисали, У страдањима твојим дугима, Твоје су светло име брисали, Да не знаш ко си међу другима. С […]

Поносна песма(Српска поезија; стихове и рецитује: Добрица Ерић) Ја певам грла чиста као што дрво листа певам кроз лавеж паса као што пшеница класа певам, с груменом земље у шаци као што син пева о Мајци и молим анђеле дечицу бестелесну да ми услише и приме песму. Ово је моја једина и јеванђељска Земља-Мајка Моја […]

Обећала си да ћеш бити вечна(Српска поезија; стихови и рецитујје: Десанка Максимовић) Обећала си једном у детињству да ћеш бити вечна, откле год се враћали да ћемо те затећи, као сенку испод кућне стрехе, као кућни праг. Није било ниједне наше пловидбе да је ниси, као рибарске жене, преседела на пучини гледајући; није било буре […]

Отаџбина(Српска поезија; стихови: Ђура Јакшић) И овај камен земље Србије, Што претећ сунцу дере кроз облак, Суморног чела мрачним борама, О вековечности прича далекој, Показујући немом мимиком Образа свога бразде дубоке. Векова тавних то су трагови, Те црне боре, мрачне пећине; А камен овај, ко пирамида Што се из праха диже у небо, Костију кршних […]

Слободанови родитељи Илија и Деса, под окриљем мрака, беже према Дрињачи, на сигурну територију. Међутим, после пар сати дечак се искрада и враћа назад јер није хтео да остави пса који је остао завезан на ланцу пред њиховом кућом. Тада му се губи сваки траг. Након годину дана, позвали су оца да препозна дете. Препознао […]

Поносни бељци, срчани ждрали!
Ви ми сву моју радост пренесте,
И опет зато уморни несте!

Не вјеруј (Стихови: Алекса Шантић; пева: Драган Стојнић) Не вјеруј у моје стихове и римеКад ти кажу, драга, да те силно волим,У тренутку сваком да се за те молимИ да ти у стабла урезујем име — Не вјеруј! Но касно, кад се мјесец јавиИ прелије срмом врх модријех крша,Тамо гдје у грму прољеће лепршаИ гдје […]

Кад тад ће проћи(Стихови: Душан Стојановић; рецитује: Жарко Лаушевић) У кутији под креветом још увек,Станује нешто пожутелих слика,Младост, осмеси, прошли векИ један акварел познатог лика. Мрве храбрости ретко скупим,Последња капија одбране нестане,Карту за биоскоп прошлости купимИ њено око у моје стане. Поново трамвај кружи око Славије,Над градом облаци дремају,Блуз малих корака у глави је,Плаве се […]

Очију твојих да није
Не би било неба
У малом нашем стану

Лутајући светом земљом,
где одавно нема мира,
пратио сам уске стазе
ловаца и пастира.
Од људи сам склањао се,
да зликовци ме не би чули,
пут жеља доведе ме
у ходочашће караули.

Само је сан стварност
Ту нема ни јуче, ни данас, ни сутра …
Преостаје само нада и очекивање.

О, склопи усне, не говори, ћути,
остави мисли нек се бујно роје,
и реч нек твоја ничим не помути
безмерно силне осећаје моје.

Ако ти јаве да сам пао на разораним, слеђеним пољима Фландрије, да ме је покосио шрапнел – ти немој да будеш тужна и немој плакати пред свијетом…

Будан, кришом се у прошлост ушуњам,
Гледам дане које више никад
Нећу моћи од себе да склоним…

Не мерим више време на сате,
ни по сунчевом врелом ходу
дан ми је кад његове се очи врате
и ноћ кад поново од мене оду.

После љубави остаје један сто у кафани код „Знака?” и зачуђени поглед старог келнера што нас види са другима.

Развило се црно време опадања,
Набујао шљам и разврат и пороци,
Подиг’о се трули задах пропадања,
Умрли су сви хероји и пророци.
Развило се црно време опадања.

Не знам да ли сам ти то причао,
Не, сигурно нисам, видиш оно поље
Како се лагано пали белилом,
То су летње латице,

Овај лирски памфлет, поетска повест српског народа од старих Словена до наших дана, песнички је документ о раздобљу неправди, националних и моралних искушења.

Не, немој ми прићи! Хоћу издалека
да волим и желим ока твоја два.
Јер срећа је лепа само док се чека,
док од себе само наговештај да.