Подешавања / Settings

Да ли су избори 2016. били поштени? Постоји више показатеља да су ови избори, као што сам написао у прошлој колумни, били најмање поштени после оних 24. септембра 2000. године. Да подсетим, након септембарских избора 2000. године било је чак шест скупштинских избора (децембар 2000, 2003, 2007, 2008, 2012. и 2014. године) плус шест председничких […]

Народ и бирачи не одлучују ни о чему. На референдуму се гласа, примерице, за устав, али он је претходно морао да добије „бефел“ од Брисела и Вашингтона (тачније, од „Венецијанске комисије“).

Говор премијера Вучића у Варварину[1], поводом седамнаест година од агресије НАТО-а на Србију, због изразите некохерентности и нелогичности био је за све разборите слушаоце узнемирујући.

Поновне поплаве бациле су све друго у засенак. Људи се питају на шта је потрошено 162 милиона евра које смо добили од ЕУ за поправку и изградњу брана[1], ако нам се после две године дешава исто? Опозиција тврди да је од тог новца тек пар милиона евра уложено у реконструкцију обалоутврда, а да се за остали новац не зна где је[2].

  У уторак, 15. марта у 19.30 часова, у Малој сали Коларчевог народног универзитета биће одржано свечано вече посвећено Николи Милошевићу и промоција књиге Косте Чавошког Никола Милошевић: Карактер као судбина.   Нова књига академика Косте Чавошког Никола Милошевић: Карактер као судбина је дуго очекивана и потребна политичка биографија Николе Милошевића, јединог професора Београдског универзитета […]

    У уторак, 15. марта у 19.30 часова, у Малој сали Коларчевог народног универзитета биће одржано свечано вече посвећено Николи Милошевићу и промоција књиге Косте Чавошког Никола Милошевић: Карактер као судбина.   Нова књига академика Косте Чавошког Никола Милошевић: Карактер као судбина је дуго очекивана и потребна политичка биографија Николе Милошевића, јединог професора Београдског […]

Када је америчка амбасада објавила прву изјаву новог велепосланика САД-а у Србији, Кајла Р. Скота, он је у најавној шпици њеног видео прилога представљен као „Кајл Р. Скат“[1]. Очигледно, неко је у америчкој администрацији проценио да би презиме „Скот“ могло имати рђаве асоцијације, па је одлучио да начин транскрибовања амбасадоровог имена, супротно правилима Правописа српскога језика, једноставно за јавност у Србији промени.

Одмах треба рећи следеће: када се говори о опозицији, не би требало мислити на натоидну и бриселољубну „опозицију“. Њу, углавном, чине крхотине некадашње Демократске странке (ДС, СДС, ЛС), другосрбијански фундаменталисти (ЛДП), као и војвођански сецесионисти (ЛСВ). Они хоће исто што и Вучић, само много брже и послушније.

Није ли првопоменута странка изразито евроскептичка и русофилска? Није ли другопоменута партија изразито еврофилна и пронатовска? И нису ли те две странке – у коалицији – нешто идеолошки противречно и политички неприродно?

Када је Александар Вучић пре две године, 25. јануара 2014, на изборној скупштини СНС-а објавио да је „донео одлуку да сутра предложи нове парламентарне изборе“, то је образложио тврдњом да „у друштву влада атмосфера неразумевања за реформе које СНС прелаже“ и да је „тешко радити у атмосфери у којој сте главна мета“.

Грухоњићев сајт Аутономија инфо (www.autonomija.info), иначе је покренут 7. априла 2008. године, са жељом да се, како је речено, допринесе расправи о „уставноправном и политичком положају Војводине“. Поднаслов сајта био је „Војвођански идентитет“. Информативни део сајта, међутим, највише пажње поклања екстремним аутономашима – тачније, организацијама које се залажу за „федеративну Србију“ и „Војводину – републику“. Ипак, оно што посебно одликује овај сајт јесу коментари његовог уредника, Динка Грухоњића.

Александар Вучић опет је написао „ексклузивни ауторски текст“, овога пута за новогодишњи број Вечерњих новости. Чланак има програмске амбиције, чак се у поднаслову каже да Вучић у њему „представља суштинску идеју своје политике“.

„Почела је предизборна кампања“, претпостављају једни. „Да би се затрпало ослобађање Станка Суботића, Вучићевог пријатељског тајкуна“, кажу други.

Судећи по стварним ефектима Вучићеве владавине – од Бриселског споразума до споразума са ММФ-ом – премијер би пре требало да се боји да ће га, уколико тако настави, српска историја уместо с Ханибалом пре поредити са оним што је узео 30 сребрњака.

У поруци на коју нисам стигао људски да одговорим пријатељица ми дословце пише: „Толико сам разочарана, уплашена, забринута. И хтедох да те питам, шта мислиш хоће ли икад доћи крај овој невољи која нас је снашла. Ево и директор школе у коју иде мој син приступи у редове Партије, расуло на све стране.“ Чак и […]

Због принципа функционисања овог сајта, свој текст предајем до понедељка у 17 сати. Тако нећу бити у прилици да одгледам емисију на РТС–у (у 21.00) у којој ће, како је најављено, „Александар Вучић открити ко руши српску Владу, да ли тајкуни и стране амбасаде дестабилизују земљу, имају ли савезнике у Вучићевом кабинету, те да ли медијско-аферашки рат може утицати на свеукупни амбијент у Србији“

Шта прво ставити у српски национални програм? Прва тачка нашег националног програма требало би да буду – деца. Српско друштво умире.

Драган Ј. Вучићевић, уредник Информера, у јутарњем програму Телевизије Пинк, изјавио је да се спрема државни удар. То ширење панике међу гледаоцима – „Вучићу, будала си ако одеш у Пекинг јер нећеш преживети“ или „У Београд се вратила група убица која стоји иза атентата на Ђинђића“ – трајало је више од пола сата, док је шармантна водиљека климала главом[1].

Има ли у Србији елите? Увек постоји елита у функционалном смислу. То су они који држе кључне положаје у политици, економији и култури – људи на врху друштва.

Већ неко време у нашој јавности манипулише се резултатима истраживања јавног мнења. Један од последњих примера је сондажа објављена у Политици под насловом „Фактор плус”: Вучић би требало да иде у Сребреницу.