Подешавања / Settings

Зашто је српско становиште једина политичка и културна идеја за коју нема места у медијима? Да разбије идеолошке окове, појавио се специјални комплет књига – Српско становиште!

Наградa „Војин Милић“, коју Српско социолошко друштво додељује за најбољу социолошку књигу домаћег аутора у претходној години, припала је Слободану Антонићу за књигу Моћ и сексуалност: социологија геј покрета.

“Моје колеге из Приштине заправо некритички уживају у војној победи НАТО над Србима из 1999, и да мисле да преосталим косовским Србима, као пораженој страни, не треба дати ништа: они се просто морају поклонити, или уклонити.”

Једина социолошка студија о геј покрету написана на српском језику, Моћ и сексуалност, проф. др Слободана Антонића, биће представљена у уторак, 14. априла у Дому културе Студентски град.

Изјаве актуелног премијера о стању у Србији некако су све чудније. Пошто је раније већ устврдио „да је и поред смањења плата, просечна плата у Србији порасла“, да је Влада постигла „неочекивано добре резултате, и то толико да му је чак и непријатно да прочита неке од њих колико су добри“, да ће његова влада „угасити предузећа која не постоје“ и „задужити се не више од 1,2 до 1,3 милиjарде евра“, сада нас је пак обавестио „да је наша земља први пут у модерној историји остварила суфицит“ и „да је највећи проблем Србије то што нема пројекте на које може да потроши новац“ (?!).

„Његов главни проблем је био што је био сам – није имао ‘екипу’, није веровао довољно људима да би се са њима озбиљно саветовао, и сам је одлучивао. Милошевић је покушао да игра на тај начин и доживљавао је – иако је имао заправо сасвим добре стратегије – поразе и стално је морао да мења своје циљеве и снижава аспирације“, каже између осталог Анотнић за Недељник.

Елементарна претпоставка сваког одрживог друштва јесте његова демографска саморепродукција. Српско друштво не успева да обезбеди демографску обнову. Сваке године Србија, због негативног природног прираштаја (више људи умре него што се роди), губи око 35.000 становника. Такође, Србију сваке године напусти око 15.000 људи. То значи да је Србија у последњих 10 година изгубила 500.000 људи. И у наредних 10 година, готово извесно, Србија ће изгубити исто толико становника. Наша земља ће 2050, ако се нешто не промени, имати два милиона становника мање.

Соња Бисерко је рекла да су до повратка Шешеља довели пропусти Трибунала. Пола Србије мисли да је невин, пола да је дуг у Хагу одужио, оцењује Антонић.

Смео бих се заклети да ће следећа тема бити: „Запад пустио Шешеља како би срушио Вучића!“.

Српско становиште је библиотека која је настала на основу идеје Милоша Црњанског, коју је разрадио Мило Ломпар, да ствари, једном за свагда, треба гледати искључиво са српског становишта. Међу ауторима који су објавили књиге у оквиру ове едиције су: Коста Чавошки, Слободан Антонић, Мило Ломпар, Дејан Мировић и други.

Друштво са подељеном елитом, при чему се део елите толико отуђио од сопственог друштва да често ради и против његових интереса, не може брзо да изађе из кризе. Потребан је нарочити напор оног дела елите који је остао лојалан своме друштву да се формулише излазна стратегија и за њу мобилише народ.

Погледајте снимак промоције књиге проф.др Слободана Антонића, ”Моћ и сексуалност”, у издању ИК Catene mundi. Представљање књиге одржано је за преко 150 заинтересованих читалаца, који су попунили сцену ”Култ” установе културе општине Звездара ”Вук Караџић”, 24. септембра 2014.

Цело наше бирачко тело је уморно, смушено и уплашено. Уморно је јер стално гласа, а живи све горе. Смушено је јер је затрпано медијском мећавом, којештаријама које служе за скретање пажње.

а трибини под називом „Моћ и сексуалност“, о истоименој књизи др Антонића говорили су:

– проф. др Милан Брдар, редовни професор социологије са Института друштвених наука у Београду;

– проф. др Слободан Панов, редовни професор породичног права на Правном факултету у Београду;

– проф. др Слободан Антонић, редовни професор социологије са Филозофског факултета у Београду.

„Ово је књига о ЛГБТ покрету, о његовим тежњама да мења друштвене ставове и установе, о аргументацији коју износи, о друштвеним последицама које производи, те о критикама и отпору на који тај покрет наилази.“

Лицемерно је колико наших интелектуалаца са државних факултета јавно пропагира најсуровије облике неолибералне идеологије. „Лако је професорима универзитета да лепо причају о транзицији и демократији, кад имају обезбеђен посао“, јетко коментарише Брдар (1, 34).

. Већина њих зна да су до положаја дошли колективном преваром или подлаштвом – преваром народа кога су свашта налагали како би му измамили гласове, као и подлачким угуривањем 60.000 својих сународника у свакодневни пакао нарко-расистичке „државе“.

Пошто је чак и инертни РРА најзад реаговао – и 6. марта, после девет жалби Двери и четири жалбе СРС, обзнанио да је „утврдио неравномерну заступљеност учесника изборне кампање у програмима емитера“ – постало је јасно да ови избори тешко могу да понесу епитет „демократски“.

Зло се вратило у смислу оживљавања друштвених пракси које наше генерације и не памте: од неподношљиве обесправљености на радном месту, до школовања и лечења само (танког слоја) најбогатијих.

Све је ту: од стварања режима личне власти, преко типа људи из кадровског окружења Главног политичара, униформности и безобзирности медијске пропаганде, па све до експлоатације идеолошких образаца којима се оправдава групно (кликашко) запоседање и коришћење државних ресурса и синекура.