Подешавања / Settings

Вест да ће папа Фрања прогласити ускоро кардинала Алојзија Степинца (1898-1960) за свеца, будући да је Степинац већ у статусу „блаженог“, проширила се Католичком црквом у Хрватској уочи овогодишњег Степинчеве годишњице смрти 10. фебруара.

ада се помене кољачки нагон Хрвата, сви ће одмах да помисле на усташе и НДХ, али мало ће њих да зна како је тај злочиначки менталитет много старији од усташа.

Католички свештеник Крунослав Драгановић био је кључна личност „пацовских канала“ за евакуисање усташа и нациста у Јужну Америку. Због баснословне зараде на том послу од хрватске емиграције добио је надимак Златни Поп. Он је руководио Папским хрватским заводом Светог Јеронима, ватиканском екстериторијом у коју нису имали приступ ловци на нацисте.

Хрватска најновија историографија покушава да врши ревизију дешавања из Другог светског рата и нивелише чињенице о геноциду над Србима, упозорава директор Музеја жртава геноцида у Београду Вељко Ђурић. Он сматра да „до данас постоји историјски континуитет хрватске политике према српском народу, који је у НДХ био кристално јасан: трећину побити, трећину протерати, а трећину покрстити“.

Увођење куне уместо динара, чиста је симболичка референца на НДХ. Државна застава је у почетку требала бити врло слична оној из доба НДХ, а између Цркве и ХДЗ-а постојао је пакт, као што је постојао и пакт између Павелића и Степинца.

Антисрпска хистерија која влада савременом Хрватском доприноси томе да се злочини почињени над Србима у Независној Држави Хрватској (НДХ) негирају и игноришу, изјавио је председник Удружења грађана „Јадовно 1941.“ из Бањалуке Душан Басташић.

Леонардо Рашица, праунук Диане Будисављевић, о народу чију је децу спасавала његова прабака: Упознао сам Дианину децу. Сећају се стравичних усташких злочина, из њих понекад излази туга, можда осећај неправде, али никада огорченост

Био сам тинејџер 80-тих година прошлог века када ми је бака једном рекла: „Сигурна сам да је Јасеновац прогутао преко милион људи“. То су речи жене коју је из злогласног загребачког затвора избавио колега, студент медицине и сакрио код своје три тетке на Максимиру. Усташке власти су је биле одредиле за Јасеновац.

Академик Динко Давидов: Забрана ћирилице 15. априла 1941. године отворила је могућност да се уништи све што је написано овим писмом. Повици „За дом спремни“ значе да неко жели повратак НДХ

Фебруара 1960. усташки мјесечни листови “Хрватска“ (издаван у Мадриду) и “Хрватска зора“ (из Минхена, Баварска) објављују “Службени комунике о смрти Поглавника Анте Павелића“. Свечани, крајње побожан и фанатичан некролог који завршава овако: “18. просинца 1959. фрањевац Михаил Марић, након што је исповједио Поглавника, дао му је свету причест.

У време СФРЈ, сматран је државним непријатељем који је сурово испитиван у иследничкој соби Народне милиције. Прокажен, као његов отац, морао је да доживи личну голготу, како би коначно, из Немачке, где је рођен, преко Грчке, стигао у Србију. Педесетдвогодишњи владика говори девет језика, шеф је Кабинета патријарха Иринеја, обавља важне послове у сферама црквене дипломатије. Животопис његовог преостештенства епископа ремезијанског Андреја атипичан је за једног од црквених великодостојника.

Документарац Црна књига прича је о свим злочинима који су вршени над Србима у име такозване Нове Европе у којој није никада било места за Србе као православни народ.

У неколико следећих сати снимак Шимунићевог фашистичког оргијања добија на интернету скоро сто хиљада лајкова. За неупућене, сто хиљада Хрвата оставило је на разним друштвеним мрежама поруку да им се свиђа Шимунићево призивање Павелићевог времена. Сутрадан, а ово посебно ваља имати на уму, ниједне службене реакције; ћути Иво Јосиповић, председник Хрватске (изјавио је само да не зна у којој мери је Шимунићев испад у сукобу са законом), ћути Влада Хрватске, реагује тек неколико новинара, Ћиро Блажевић објашњава да је Шимунић рођен у Аустралији и да нема појма ко су били Павелић, Артуковић, Лубурић. Речју, чиста будала. Неће да буде, што би рекли у Шојићевом крају.

Војници НДХ који нису успели да од Хрватске добију потврду о учешћу у тим формацијама, добили су је од наше земље.

У Народном музеју у Зрењанину је отворена излозба под називом „Били су само деца“, која сликом и речју приказује страдање 19.432 деце, уморене у усташком логору Јасеновац, током Другог светског рата са подручја тзв. НДХ.

Једно од најстравичнијих сведочанстава о усташком концентрационом логору Слана на острву Пагу испричао је деветнаестогодишњи усташа Јосо Орешковић, којег су партизани ухватили 1942. године.

Остале су ненаучене лекције из прошлости, када су Бошњаци-муслимани, једном у Другом светском, а други пут у рату из деведесетих година прошлог века, наивно насели на пропаганду хрватског национализма и западних сила, да се по сваку цену окрену и заваде са Србима, којима су онда остављани у немилост, као дивљач у сезони лова и одстрела.

Ево већ читав један век српска политичка “елита” води политику гурања жртве у загрљај џелата. Велики српски песник Јован Дучић болно ридајући за покланим Србима у НДХ, пише да је заједница убица и убијених могућа само у браку дегенерика.

Пријатељ ми је позајмио књигу “ Сатурнови прстенови “ , аутор В.Г. Себалд , издавач Вуковић & Руњић. Цитираћу вам један одломак: „Чланак из викенд издања Индепендента говори о такозваним акцијама етничког чишћења које су пре педесет година у Босни и Херцеговини спровели Хрвати у договору с Немцима и Аустријанцима почео је с описом фотографије снимљене очито за успомену припадницима усташких јединица

Будисављевићева је од 1941. до 1945. године успела да спасе 15.536 девојчица и дечака, али за њих 3.200 није било спаса, јер су умрли након година и месеци проведених у логорима