Прочитај ми чланак
(Курир)
Дошло је време да се прекине ћутање, а да се све прошле и будуће генерације боље упознају са херојским делом Диане Будисављевић. За њено име везан је невероватан податак да је из усташких казамата спасла око 12.000 нејачи, кроз који сам заједно са млађим братом и сестром и сам прошао. Можда управо овој хероини дугујем живот, баш као и моја сестра Добрила, за коју се надам да је жива и за којом трагам више од седам деценија.
Ово је, уочи одржавања јавне трибине поводом три и по деценије од смрти Аустријанке Диане Будисављевић, рекао Милош Милиновић (81) бивши логораш бившег сабирног центра у Сиску.
– У завршној фази је писање књиге коју ауторизујем под називом „Дианина деца“. Надам се да ће бити промовисана на јесен, за време Сајма књига. Биће то својеврсно сведочанство на нашу спаситељицу, жену која припада свим историјама. Мој ангажман на књизи је, у ствари, поклон свим добрим људима.Радујем се трибини и поздрављам вашу инцијативу да овај омаж Диани Будисављевић буде посвећен 35. годишњици њене смрти,казао је Милиновић.
Вечерашњем догађају присуствоваће и др Милутин Вучковац,који је као шестогодишњи дечак, био заточен у усташким логорима.
– Ни ми који смо прошли голготу, а ни сви кроз историју не смеју заборавити ово величанствено име. Диани Будисављевић највише дугујемо ми који смо остали у животу, али и све генерације.
Зато се радујем идеји да се на Јавној трибини покрене инцијативе за доделу назива неке лепе улице у Бањалуци по њеном имену или да јој се изгради величанствен споменик, рекао је за наш лист др Милутин Вучковац (77), угледни лекар гинеколог из Бањалуке. Уводничари на трибини, како је најављено, биће Зоран Пејашиновић, историчар и директор Гимназије, Ари Ливне, шеф Представништва РС у Израелу и Тихомир Тика Станић, синеаст који припрема реализацију филмског пројекта о Диани Будисављевић.
Подсетимо, Синод Српске православне цркве постхумно је одликовао орденом „Царица Милица“ Диану Будисављевић, која је прва добитница ове награде. Будисављевићева је током Другог светског рата одлазила из Загреба у Јасеновац и остале логоре НДХ и одатле је од сигурне смрти спасавала махом српску децу.
Орден српском Шиндлеру додељен је на предлог митрополита Амфилохија, на основу елабората „Диана Будисављевић и њена акција спасавања српске деце у НДХ 1941-1945. године“, коју је израдио Одбор за Јасеновац, у сарадњи са Музејом жртава геноцида из Београда.
Будисављевићева је од 1941. до 1945. године успела да спасе 15.536 девојчица и дечака, али за њих 3.200 није било спаса, јер су умрли након година и месеци проведених у логорима. Храбра жена сама је улазила у логоре, чак и у Јасеновац, који је као логор смрти потпуно био затворен, чак и за Немце.
Њен рад је нагло прекинут по ослобођењу Загреба и то када је требало да крене по збринуту децу, која су онда могла да се врате у праве породице, ако су их имали. Документацију јој је одузела полиција и предала је Министарству социјалног старања ФНРЈ, које је на крају процес проналаска деце обавио делимично и траљаво. Тако су на стотине дечака и девојчица остали без стварног идентитета.
За разлику од „праведника међу народима“, попут немачког индустријалца Оскара Шиндлера, који је од Холокауста сачувао 1.200 Јевреја у Чешкој и Пољској или социјалне раднице Ирене Сендлер, која је из ужаса варшавског гета извукла 2.500 јеврејских малишана, за Диану Будисављевић је дуго после Другог светског рата мало ко знао.
„Дело Диане Будисављевић је, без дилеме, једно од највећих хуманитарних акција током Другог светског рата, које је, нажалост, и у нашој и у светској јавности остало непознато“, пише у раду о овој жени доктор Милан Кољанин, из Института за савремену историју Србије.
Њена унука Силвија Сабо објавила је 2003. године у Загребу „Дневник Диане Будисављевић 1941-1945“, 388 преведних записа са немачког, из којих је било могуће реконструисати њен несебични и мучни рад. Од тада почиње и значајније историографско интересовање за подвиге ове жене.
Диана Будисављевић, рођена Аустријанка, била је удата за Србина из Лике Јулија Будисављевића.
