Зашто стварна опасност прети од људске, а не вештачке интелигенције

Игор Мекина

10:15 31.12.2023.

На Светском медијском самиту нисмо заборавили ни на колеге које су погинуле на задатку, у сукобима широм света - минутом ћутања смо им одали почаст у Гуангџуу. Том приликом сам подсетио да треба одати почаст и живима, оним новинарима који се боре за живот и правду

Више од 450 новинара, представника и истраживача медија, стручњака из целог света, окупило се протеклих дана у главном граду провинције Гуангџу на петом Светском медијском форуму (World Media Forum – WMS). Овогодишњи скуп је одржан под слоганом „Јачање поверења, подстицање развоја медија“ уз приметно одсуство великих новинских кућа из већине европских земаља и САД, ако изузмемо агенције попут Ројтерса, АП и АФП. Није било ни колега из региона Западног Балкана осим Игора Албогетија, „глодура“ хрватског Експреса. То је био уједно знак да „кинески медијски форум“ због стереотипа и геополитичких калкулација заобилазе западне новинске куће.

Расправе су се вртеле око две теме; прва је била опасност вештачке интелигенције која вреба на новинарство, а другу су наметнули пробрани гости са Запада за које је највећи проблем (западног) новинарства што им, према истраживањима јавног мнења – јавност све мање верује. Тако смо два дана слушали жалопојке шефова АП, АФП и Ројтерса због све „скромнијег утицаја водећих западних медија“, наводно угрожених због „ширења лажних вести“ (као да присутни у дворани не знамо да су лажне вести те исте агенције шириле на пример против Трампа у Америци уз асистенцију ФБИ, те да их и саме успешно шире када желе да одврате публику од новинарских открића која могу наштетити владајућој елити).

Притисак ми је дефинитивно подигла Сју Брукс, шефица развоја производа и стратегије у новинској агенцији Ројтерс. Бруксова је у свом обраћању на WМС са подијума ширила уверење да ће вештачка интелигенција учинити новинарство ефикаснијим, а онда је подвукла борбу против „ширења лажних вести и дезинформација уз бригу за заштиту интелектуалне својине и етичке аспекте у новинарству“. Касније смо се поново срели у лифту и нисам могао а да је не упитам, када је већ говорила о етици, зашто нико у њеном медију ни речју не помиње трагичну судбину Џулијана Асанжа? Хистерично се насмејала – и на погрешном спрату излетела из лифта. Мени се, међутим, Асанжова судбина не чини ни мало смешном. Сваки дан који проведе у ћелији строгог затвора у Лондону, није само још један дан патње за њега и његову породицу, него и још један дан све горе деградације и напада на новинарство против чега би требало да устану и учине све што је у њиховој моћи управо представници највећих медија. У конкретном случају – превасходно западних медија. Али они ћуте. Зато сам се наредног дана, када је дошао ред на мене да на WМS изложим свој поглед на новинарство за говорничким пултом, усредсредио управо на тему од које уважене западне колеге беже као ђаво од крста. Јер, новинари бисмо морали да сарађујемо и штитимо норме професије, али и једни друге.

Међународна сарадња је важна и неопходна, само тако можемо да нађемо заједничка решења. Али како да сарађујемо ако једна страна то не жели. Како то знамо? Довољно је погледати списак учесника овогодишњег медијског самита у Гуангџуу. На овогодишњем Светском медијском форуму у Кини није било, да поменем само неке, Гардијана, Тајма, Економиста, Либерасиона, Шпигла, Фигароа, Вашингтон Поста, Њујорк Тајмса, Ел Паиса, Ла Републике… У свету у коме све више доминира логика хладног рата и нулте суме, поменути мејнстрим медији би требало да се, складно свом посланству, супротставе политици рата и насиља. Уместо тога, нашли су се у служби оружарске индустрије и политике коју намеће Вашингтон, неки чак подржавају ратне хушкаче. Истовремено нам представници великих светских новинских сервиса са Запада држе буквицу о страху од лажних вести, па и вештачке интелигенције, уколико измакне контроли.

Наш главни проблем је, међутим, људска интелигенција, на пример оних који диктирају уредничку политику и воде најважније западне медије. Хорски кукају што испитивања јавног мнења показују да им верује све мање људи. Са друге стране „мејнстрим“ медији са Запада носе добар део кривице што је свет данас усред ратних катастрофа. Погледајмо само како безосећајно извештавају о рату у Гази и понављају флоскуле да Израел, окупатор, „има право да се брани“. Израелска војска за ноћ убије по 200-250 палестинских цивила, до сада преко 21.000, већином жена и деце. Али нема те боли у водећим западним медијима, а сетимо се само како су једнострано извештавали о разлозима рата у Украјини, занемарујући цивилне жртве руско говорећих становника Донбаса после мајданског пуча 2014.

Приликом америчких интервенција по свету већина западних медија хладно набраја „чињенице“, не осуђујући политику Вашингтона ни политичких вођа европских земаља који ту политику кротко прате. Свој посао своде на пребројавање бомби, без критике оних који их добављају и бацају. На медијском самиту у Гуангџуу смо говорили и о сарадњи и безбедности. Али како да говоримо о сарадњи и безбедности, када су новинари у ратним зонама у опасности, а у Гази, заједно са својим породицама, главна мета израелске војске?

У Аустралији је новинар избачен са посла јер је исправљао и тачним чињеницама допуњавао заправо лажне вести које су велике западне агенција фабриковале о Русији. У Немачкој нису дозвољене демонстрације у знак подршке Палестинцима. Немачка телевизијска станица АРД је добила списак инструкција, дуг 44 страна, како сме да извештава о Гази, са прецизним формулацијама. Немачки Билд је управо отпустио новинара који је написао књигу која им се није допала. У Словенији је љубљански дневник отказао сарадњу колумнисти јер се осврнуо на праве корене рата у Украјини, игноришући заповедани западни наратив. Опет имамо посла са ловом на вештице, и то усред Европе која је у прошлости била толико поносна на своје слободе.

Шта је остало од тих слобода ако су у Европској унији систематично гушене и забрањене све вести које емитују поједини руски канали, што је очигледно кршење европског законодавства. Како да новинари обављамо своје посланство ако смо се и сами нашли на удару откако дојучерашње „лучоноше демократије“, земље такозваног Запада, брутално газе наша, и уопште грађанска права? Цензуру су Орвеловским речником камуфлирали у „проверавање чињеница“ и „борбу против лажних вести“, па тако савремени цензори по налогу својих финансијера из вашингтонских ценатара моћи незгодне чињенице дефамирају, прикривају или их напросто изврну. Где је нестало истраживачко новинарство, ако новинари под паском својих уредника широм Европе, Америке, Аустралије … нису способни да укажу на праве разлоге и ток рата. Рата у Украјини, Гази, сукоба које Амеика спрема у Индо-Пацифику.

После рата у Ираку, читао сам књигу дистопичног наслова „Када новинарство подбаци: политичка моћ и медији од Ирака до Катрине“ (When The Press Fails: Political Power and the News Media from Iraq to Katrina). Прошла је деценија и по и ништа се није променило, исти медији који су тврдили да Садам има оружје за масовно уништавање и дан данас једнострано извештавају, сада ширећи стереотипе о Русији и Кини. И ту је кључ проблема данашњих медија.

А када на Светском медијском форуму истичемо потребу за сарадњом, јасно је да је за сарадњу потребно двоје. Али како сарађивати, ако су велики медији са Запада на овогодишњем светском медијском скупу у Кини – изостали. Јасно је да то није део решења, већ део проблема због необјективног, пристрасног извештавања. Поврх свега, 15-сатни лет са загребачког аеродрома пут Гуангџуа преко Дохе, подсетио ме је на две речи које смо у Словенији изгубили после кратког периода „независности“, уласком у ЕУ и НАТО.

Наиме, још за вакта Титове Југославије много пута се чуло да земља тежи „мирној коегзистенцији“. Ту кованицу сам после много година поново чуо током Светског медијског форума у Кини. У делу света коме данас припада Словенија, значење те синтагме завршило је, на жалост, на ђубришту историје. Словенија је после уласка у НАТО на сав остали свет почела да гледа не само као на ривале него као потенцијалне непријатеље, уместо да би у другим државама препознала партнере. Миран суживот је нестао из вокабулара европских земаља које данас кују планове како зарад америчких апетита ослабити Русију и Кину.

У Европи и Америци нико од водећих политичара и медија не помиње мирољубиву коегзистенцију, нити добробит човечанства, док у Кини, када говоре о напретку, говоре о циљевима који су за добробит читавог људског рода. У царству дивљег капитализма и германске етике које владају Европом, важно је само да је „нама добро“. А заправо је обрнуто – тек када је добро и нашим суседима, биће сасвим добро свима, тим речима сам завршио своје излагање на Светском медијском форуму у Кини.

На Светском медијском самиту нисмо заборавили ни на колеге које су погинуле на задатку, у сукобима широм света – минутом ћутања смо им одали почаст у Гуангџуу. Том приликом сам подсетио да треба одати почаст и живима, оним новинарима који се боре за живот и правду. Један од њих је Џулијан Асанж, затворен у Уједињеном краљевству јер је разоткрио истину, осуђивао ратове и био бескрајно храбар. Зато смо новинари, где год да се нађемо, од светског медијског форума у Кини па до својих редакција код куће, дужни да се заузмемо за Асанжа, да изражавамо солидарност, да протестујемо против тортуре којој је изложен у британском затвору и захтевамо његово пуштање на слободу. Да су у борби за слободне медије заиста победили новинари, а не сејачи лажних вести, знаћемо тек када буде слободан Џулијан Асанж и када буду укинуте блокаде руских медија, а сви медији поново буду у служби јавности, а не егоистичних политичких врхушки.