Прочитај ми чланак
У дипломатском покеру после пада Берлинског зида, Горбачов је потпуно изманеврисан, а Русија остављена на периферији Европе, чиме су посејани данашњи проблеми
Запад је прекршио обећање да се НАТО, после уједињења Немачке, неће ширити на Исток, па зато Русија данас има морално право да се, штитећи своје националне интересе, не придржава споразума које је потписала о интегритету Украјине, једна је од теза у текућим полемикама ко је кривац за највеће заоштравање између Москве и престоница западних сила од завршетка хладног рата.
Да ли је Запад заиста обећао да се НАТО неће ширити, или је то само дипломатски мит и пропагандна магла, док је истина да је Совјетски Савез (и његов тадашњи лидер Михаил Горбачов) у дипломатском покеру који је, у процесу преговарања о уједињењу Немачке, потпуно изманеврисан, са исходом који се ипак ретко догађа у међународним преговорима: да једна страна добије све, а друга ништа.
Оно што су чињенице које су историчари констатовали после отварања архива са документима о дипломатском саобраћају од пада Берлинског зида (9. новембар 1989), па до неочекивано брзог споразума сила победница Другог светског рата (САД, Француска, Британија, Русија) о уједињењу две Немачке (3. октобар 1990), нема ниједног писаног документа који је НАТО формално спречавао да се прво прошири на почившу Источну Немачку, а касније на још 12 земаља, међу којима су бивше совјетске републике и некадашње чланице Варшавског пакта.
Четврт века од уједињења Немачке биће обележено овог новембра: то су и 25 година њеног обновљеног суверенитета и више него импресивног успона, економског и политичког. Данас нико не спори да је она доминантна сила Европе, да је њена последња, па да је чак обновила извесне империјалне амбиције.
А пре само 25 година номинално је била окупирана од поменуте четири силе. Симбол тога био је подељени Берлин (и његов чувени Зид, којим се Исток није бранио од Запада, него од сопствених грађана којима је просперитет на другој стани био дражи од мукотрпног живота у социјалистичком рају).
Уједињење Немачке испословано је за мање од годину дана, што не значи да су преговори били лаки. Против „пангерманизма”, које би донело уједињење, на почетку овог процеса била је британска премијерка Маргарет Тачер и италијански премијер Ђулио Андреоти. Једино је недвосмислено „за” била Америка.
Према условима немачке предаје на крају Другог светског рата, Источна и Западна Немачка нису могле да мењају своје границе нити да се уједине без изричите сагласности сила победница.
Совјетски Савез (који је престао да постоји 26. децембра 1991) на територији Источне Немачке имао је 350.000 војника, а уз то без његове сагласности споразум није био могућ. Имао је дакле јаке адуте. Како се онда догодило да Горбачов на крају капитулира: да преда све а заузврат не добије ништа (ако се не рачунају ситни уступци око рокова повлачења совјетских војника и почетна новчана помоћ Западне Немачке од 12 милијарди немачких марака).
Иницијална платформа САД, како у најновијем броју „Форин аферс” подсећа историчарка Мери Елиз Сароте, предвиђала је лепезу опција, међу којима је била и уједињена Немачка изван НАТО-а. Тако нешто усмено је предочено и Горбачову, како би се испословала његова сагласност да преговори о уједињењу започну.
Да се НАТО неће ширити на источни део уједињене Немачке, Горбачова је уверавао и канцелар Хелмут Кол, што потврђују архивиране забелешке са тих разговора, али ни у једном моменту то није претворено у обавезујући споразум.
У Вашингтону је веома брзо уочено да је Горбачов, због погоршавајућих економских прилика у земљи (СССР је био пред банкротом) у веома слабој позицији и да ће се пре или после све свести на „готовину”. Због тога се у потоњим разговорима не помиње опција неширења нити неутралне Немачке.
Американци су одмах пресекли и Горбачовљеву идеју да и Совјетски Савез уђе у НАТО, коју је он, у разговору са шефом америчке дипломатије Џејмсом Бејкером, образложио овако: „Кажете нам да НАТО није усмерен против нас, већ је само безбедносна структура која се прилагођава новим реалностима – па стога ми предлажемо да уђемо у НАТО”. Бејкер је међутим то одбио „на прву лопту”, речима да је „паневропска безбедност само сан”.
Било је и идеја да уједињена Немачка истовремено буде и у НАТО и у Варшавском пакту. Како је у тексту објављеном у новембру 2010. изнео „Шпигл”, западни Немци су оба преговарачка табора практично матирали једним јавним, али ипак неочекиваним адутом: чланом 23 свог устава који је предвиђао да Источна Немачка може Западној да приступи у сваком моменту: једини услов била је резолуција источнонемачком парламента, која је у новим околностима била загарантована.
На крају се, на пријатно запрепашћење Американаца, пресалдумио сам Горбачов, приликом разговора са председником Џорџом Бушом (старијим) у Вашингтону, у мају 1990, када је рекао да Немци могу сами да одлучују о свом чланству у НАТО-у:
Пад Берлинског зида и експресно уједињење две Немачке означили су почетак униполарног поретка и оверили историјски пораз СССР-а. Дипломатски нокаут кад је реч о НАТО-у био је само последица тога.
У међувремену, „униполарни моменат” је прошао, Русија се опоравила из нокдауна у којем је била током деведесетих година прошлог века, а Владимир Путин настоји да јој поврати статус глобалне силе. Да ли је то, и у којој мери могуће, гледамо у актуелном филму.
Милан Мишић
(Politika)
