Прочитај ми чланакЗашто колективни Запад рат са Русијом представља као конфронтацију у моралном смислу добра и зла, а у политичком смислу демократије и аутократије?
Бројне и у историји незапамћене казнене мере које колективни Запад примењује у хибридном рату против Русије у свим областима, од економије до културе, оправдавају се тезом да Русија представља претњу постојећем глобалном поретку који је заснован на универзалим вредностима и правилима. Да би остраковао Русију из тзв. међународне заједнице, колективном Западу је преко потребно да свој рат против Русије и своје интересе у том рату представи као универзалне. Зато је немачки канцелар Олаф Шолц са тек завршеног самита држава чланица Г7 у Гармиш-Партенкирхену поручио „да не смемо да уђемо у замку коју Путин поставља тврдећи да је свет подељен на глобални Запад – Г7 и његове пријатеље на северу и све остале“. У циљу прикривања праве природе рата с Русијом, колективни Запад представља тај рат као конфронтацију у моралном смислу добра и зла, а у политичком смислу демократије и аутократије.
Вредносно таргетирање
Вредносно таргетирање Русије намењено је пре свега западном јавном мњењу, јер помоћу њега политички естаблишмент жели да обнови какву-такву унутрашњу кохезију у дубоко подељеним западним друштвима, која су након дугог процеса деструкције остала без икаквог заједништва и идентитета. С тим у вези треба се присетити речи доброг познаваоца европске историје, Хагена Шулцеа, како је „Европа увек могла бити заједно против нечег и никада заједно за нешто“. „Она је“, објашњава овај немачки историчар, „постизала јединство пре свега када се радило о одбрани од заједничке стварне или измишљене опасности“. При том Шулце као пример наводи како се „Европа исто тако заклињала на јединство и за време кинеског боксерског устанка 1900, када се чинило да се обистињују визије страха од ‘жуте опасности’ и када се за његово гушење, само четрнаест година пре Првог светског рата, ипак могао саставити свеевропски експедициони корпус.“
Управо страх од „жуте опасности“ и гушење хиљадама километара удаљеног Боксерског устанка показује да је основни архетипски мотив за мобилизацију западаних нација идеја о супрематији германско-романске цивилизације и ексклузивности њених интереса. Та идеја је постала водећа у западној друштвеној науци од када је Хегел створио теорију о водећим народима који у појединим епохама манифестују светски дух (Wелтгеист).
Мобилизација народа германско-романске цивилизације мотивисана страхом од другог и уверењем о сопственој изабраности дошла је до изражаја у крсташким и Наполеоновим ратовима, као и у Кримском рату, али ништа мање и у вртоглавом међуратном привредном и војном успону Хитлеровог Трећег Рајха, који је на Западу правдан русофобијом замаскираном у антибољшевизам. Да су Европљани Хитлера сматрали својим признао је после Другог светског рата на таласима „Слободне Европе“ чувени британски историчар Арнолд Тојнби. С уверењем да је у 20. веку „читав свет везан у једно позападњачено друштво“, Тојнби је приметио како би из угла људи са Запада „рат против Стаљинове Русије био такође братоубилачки, али мање братоубилачки можемо рећи, него рат са Хитлером“.
Погубна заблуда
Полазећи од тезе о супрематији германско-романске цивилизације, западне нације су колонијалну експанзију увек представљале као цивилизаторску мисију ширења тобожњих општечовечанских вредности. Имајући то у виду, Николај Данилевски је шездесетих година 19. века упозоравао како је „само лажно схватање, неусклађено с истинским принципима научно-природне систематизације појава општег тока историје… могло довести до мешања појмова посебне европске или германско-романске цивилизације с општечовечанском“. Такво погрешно схватање изнедрило је у руском друштву, речју Данилевског, „погубну заблуду познату под називом западњаштво,“ чији поборници додељују Русији и Словенству „ништавну историјску улогу имитатора Европе“. Становиште безалтернативне вестернизације налаже, вели Данилевски, „да сви европски интереси треба да постану руски“, а „ако смо већ Европа, можемо свакако бити несагласни појединачно с Немачком, Француском, Енглеском, Италијом; али са Европом, тј. са самим собом, треба безусловно бити сагласан, треба се одрећи свега што Европа, цела Европа, једнодушно сматра несагласним са плановима и интересима, треба бити савестан и доследно испуњавати обавезе прихваћеног звања“.
Данилевски као да исписује историју односа Русије са Европом деведесетих година прошлог века и с почетка првог Путиновог мандата, када тврди како Европи све то није довољно, јер се показује да Русију „Европа нажалост не може претворити у табула раса“, стога Русија постаје „препрека развитку праве општечовечанске, тј. европске или германско-романске цивилизације“. Зато што би европска цивилизација, схваћена као општечовечанска, како јетко, али истинито примећује Данилевски, „неизмерно добила ако би – уместо словенског царства и словенског народа који сада заузимају Русију – ту био празан простор по коме би лутали некакви дивљаци, као у Сједињеним Државама или Канади, пре него што су их Европљани открили“. Када се све то зна онда, закључује Данилевски, „постаје схватљиво саосећање и тежња (Запада) ка свему што је наклоњено слабљењу руске основе на периферији Русије – на издвајању (чак и насилном) разних крајева у којима осим руског, постоје и неки други инородни елементи, ка покровитељству, ка јачању (чак и вештачком) тих елемената и њиховом привилеговању на рачун руског“.
Не, наравно
Вишевековни однос германско-романске Европе према Русији чини се да најјасније показује како идеја о цивилизацијској супрематији Запада има своје идејно и психолошко исходиште у расизму. Када су 1987. године питали Отона Хабзбуршког „да ли Русију треба укључити у Европу“, овај гласник старе традиционалне германско-романске Европе кратко је одговорио – не, наравно“. И то није било случајно, јер када се још у 18. веку поставило питање да ли треба признати вестернизованој Русији Петра Великог статус европске велике силе с легитимним интересима, тада је, по речима Хагена Шулцеа, „у подсвести најпросвећенијих мислилаца о држави тога доба и даље била присутна рес публица цхристиана из претходних векова, заједница латинског хришћанства, а она је искључивала исламску Турску као и православну Русију”.
Да би се у европском јавном мњењу формирао став о Русији као нецивилизованој држави, која представља препреку западној цивилизаторској експанзији на Исток, европски либерали на челу са Џоном Стујартом Милом, службеником Источноиндијске компаније, конструисали су негативни стереотип о Русији као оријенталној деспотији. Од истог стереотипа пошао је Карл Маркс, када је на почетку Кримског рата у Неw Yорк Даилy Трибуне писао о Русији као декадентном „полуазијатском“ друштву.
На Дњепар, на Дњепар!
У другој половини 19. века у Европи постају широко прихваћене тезе о Русима као нижој раси, која не припада аријевској Европи. Наиме, у Француској Наполеона ИИИ, заштитници либерализма и национализма, шездесетих година посебну популарност стичу радови Франтишека Духинског, једног од родоначелника украјинства. Духински се родио 1816. године на територији деснообалне Украјине, а потицао је из пољске племићке римокатоличке породице. Био је близак сарадник Адама Чарторијског, с којим је у револуционарној 1848/1849. обилазио Србију и Италију, а током Кримског рата радио је у британској војној мисији заједно са песником Адамом Мицкјевичем. Главно дело Духинског „Аријевски и турански народи“, које је шездесетих година било преведено на француски језик, почивало је на тези о подели целог човечанства на две расе, аријевску (седелачку) и туранску (номадску).
Духински је с циљем одвајања Малорусије (Украјине) и Варшавског војводства од Русије, тобожњи јединствени пољско-малоруски народ представљао као део аријевске расе, а Великорусе као припаднике нижеразредне туранске расе. Позивао је у својим пашквилама Европу да се уједини против Русије. „На Дњепар“ На Дњепар! До Кијева! О, народи Европе! Тамо су ваши интереси, зато што тамо Малоруси воде борбу против Москве, бранећи своју европску цивилизацију“, поручивао је Духински Европљанима. Шездесетих и седамдесетих година 19. века тезе Духинског биле су преузете од стране појединих ондашњих врло утицајних француских аутора, међу којима су били тадашњи директор министарства финансија Елиаса Реноа са књигом „Европско питање, погрешно названо пољским питањем“ и познати историчар и политичар Анри Мартен са делом „Русија и Европа“. О расистичкој теорији Духинског врло похвално се изјаснио и Карл Маркс. Европљани су 1885. године обележили педесетогодишњицу књижевног рада Франтишека Духинског.
Данас колективни Запад у рату против Русије говори расистичким језиком Франтишека Духинског. Привлачност русофобских расистичких идеја Духинског међу западним либералима, марксистима, нацистима и данашњим неолибералима открива непознате, брижљиво скриване стране њиховог духовног сродства. При том православни Словени не смеју упасти у замку расних теорија Духинског, тако што ће добровољно отићи у туранско номадство, а европску грчко-римску баштину, чији су наследници по ромејском праву првенства, препустити германско-романском узурпатору, који се лажно представља као једини законити наследник Европе.
