Прочитај ми чланак
(Адванце)
Мариналеда је мален градић у Андалузији на југу Шпаније који на површини од 25 километара квадратних броји око 2700 становника. У смислу политичке акције и освјештености, становници Мариналеде су вероватно далеко испред остатка Европе.
Ово је разлог због којег се многи разочарани Шпанци желе доселити у овај град и разлог зашто привлачи бројне туристе из свих крајева света. Становници Мариналеде не боје се изразити своја политичка уверења. Уместо блештавих реклама и брендова – улична уметност у облику графита и мурала с порукама подршке и солидарности са земљама попут Кубе и Венецуеле. Улице носе називе славних бораца за радничка права: Фермин Салвочеа, Салвадор Аљенде, Федерико Гарсија Лорка и Пабло Неруда само су нека од тих имена.
Док се остатак Шпаније бори с домаћом олигархијом и страним банкама које су преузеле земљу, одлуке у овом градићу доносе се директно демократским путем на недељним састанцима које обично похађа око 300-400 људи. Док је незапосленост у Шпанији достигла стопу од 27%, а у Андалузији чак 35%, у Мариналеди је остварена готово пуна запосленост. Навала за усељењем је толика да је уведена листа чекања за усељење – а чека се и по две године. До сада је изграђено око 350 кућа, а у наредне две године требало би их се изгради око још 250.
Прва битка коју су становници Мариналеде повели јест била она за контролу над водом. Седамдесетих година, Синдикат пољопривредних радника ‘СОЦ’ с објашњењем како је ‘храна право, а не бизнис’, те да се ‘природни ресурси морају да врате заједници како би их она користила и радила на њима успео је да локалне изворе воде стави под контрлом општине, те да их прогласи за јавно добро које не може бити приватизовано. Ову битку су добили с таквом лакоћом да су потом одмах прешли на борбу за земљу.
Фабрика у Мариналеди
Овај корак показао се као тежи, али након 12 година борбе, изборили су се за 1200 хектара земље од андалузијских власти на којој су основали пољопривредни колектив, а од 2000. године и фабрику. И данас се поносно присећају како су победили једног локалног моћника који је у својим рукама имао 17.000 хектара земље од Андалузије до Ектремадуре.
‘Окупирали смо му земљу, блокирали смо промет и извршили притисак на владу. Отишли смо и на два аеродрома те успели да окупирамо простор за слетање и узлетање. Полиција нас је избацила, но опет смо се вратили. Ишли смо и до андалузијских власти у Севиљи, ишли смо националној влади у Мадрид, протествовали смо … све како бисмо вратили земљу у своје руке ‘, присећа се Хуан Мануел Санчез Гордилло, данашњи градоначелник Мариналеде.
‘Верујем у то да је дом право сваког човека, а не нечији приватни бизнис’, тврди, алудирајући на шпекуланте које сматра одговорнима за кризу на тржишту некретнина због које су многи остали без својих домова и починили самоубиство.
‘Сви су они поимали тржиште као бога који је све покретао својом невидљивом руком. Није уопште било говора о томе да држава игра улогу у економији. Но, данас увиђамо како економија мора бити у служби човека ‘, а на поспрдне поређења са утопијом које долазе од критичара одговара:’ Утопије су најплеменитији снови које човек може имати. Снови о једнакости, снови о томе да свако има право да има кров над главом јер је човек, а не предмет којим се неко може поигравати. Снови о томе да природни ресурси не требају бити у служби мултинационалних корпорација, већ у служби људи. Ове снове ми желимо претворити у реалност. Најпре у околини у којој живимо, а касније у Андалузији и коначно, у целом свету ‘.
Хуан Мануел градоначелник је Мариналеде од 1979. године, а од 2008. заступник Уједињене левице у андалузијском парламенту. Одрастао је проматравши сиромашне раднике из свога краја како одлазе трбухом за крухом у Немачку или Француску – ‘иначе би били незапослени. Ситуација је била очајна. Били смо окружени приватном земљом. Андалузија је наликовала на Латинску Америку: 50% земље било је у рукама 2% становника. Земљорадник у Шпанији и земљорадник у Латинској Америци имају истог непријатеља ‘- тврди.
Након Франкове смрти 1975. године, почео је организовати нови синдикат, радничку партију и недељне састанке. Локално становништво почело је да окупира земљу, на што би их полиција ухапсила, но чим би их пустила цео процес почињао би испочетка. Сам Гордилло завршио је у затвору седам пута, а два пута је преживео покушај атентата од стране екстремиста.
Прошле године искористио је свој имунитет како би учествовао у великим акцијама крађе хране из супермаркета коју су потом делили сиромашнима напомињући како је срамотно то што 30% становника Андалузије нема за хлеб док се истовремено храна у супермаркетима баца. У његовом бироу не налази се слика шпанског краља, већ Че Геваре, и то одмах поред барјака Републике Шпаније – каже како одбија симболе монархије јер су у Мариналеди сви републиканци. Често се у јавним обраћањима појављује с палестинским шалом око врата, а по питању спољне политике такође истиче своје залагање за право на самоодређење Сахраве народа у Западној Сахари.
Интервју са градоначелником Мариналеде:
Демонстранти су колективизирали земљу те данас просечна месечна плата за запослене износи 1200 еура мјесечно – можда се не чини пуно, но кад се погледа цена становања која код њих износи 15 евра месечно, јасно је како се са таквом платом може сасвим пристојно живети.
Град такође обезбеђује приступ бесплатном интернету, води и јефтиној набавци. Фасцинантан је и спортски садржај у овом граду са једва 2000 становника – два фудбалска терена, кошаркашки терен, терен за тенис, сквош и одбојку, те базен. Сви су они бесплатно на располагању становницима (осим базена за који се плаћа годишња накнада). Мариналеда има и своју цркву.
У овом граду људи сами себи граде куће, а један од њих је и 42-годишњи Давид Гонзалез Молина. Након што је најмање две године провео као регистровани грађанин Мариналеде, од локалних власти добија материјал потребан за изградњу куће, а тек након што ју изгради почет ће плаћати 15 евра месечно тој истој влади како би се рефундирали трошкови коришћеног материјала. Наравно, будући да не знају сви да граде кућу, власти у помоћ шаљу професионалне грађевинаре и архитекте који помажу у изградњи. Куће се не могу продати, чиме се спречава могућност профитирања.
Једном месечно у граду се обележава тзв. Црвена недеља (Доминго Ројо) када неко на пленуму изнесе идеју о томе како би град могао постати још бољи или лепши. Уколико идеја буде прихваћена, волонтери обаве тај посао. Некад се ради о чишћењу улица или поправкама на кућама, а некад ио градњи куће или стварања уметничких дела (један од примера је славни мурал Чхе Геваре). Недавно је уведена и тзв. Зелена недеља (Доминго Верде) чија је сврха унапређење екологије.
Град има и своју властиту телевизију и радио канале, а недавно је гошћа у студију била и сама Че Геварина кћер. Градоначелник Гордилло сматра како младе треба преусмерити од конзумеристичког друштва према другим вредностима – солидарности и другарства, а манифестације, радио и телевизија требају дапослуже управо промовисању тих вредности.
Полиција овде не постоји.
‘Према шпанском закону, ми бисмо, према броју становника, требало овде имати између четири и седам полицајаца. Но, ми их не желимо овде. Јер, баш зато што се све заснива на добровољној бази, јер се заједно боримо и заједно кројимо наше животе, постоји врло висок степен коегзистенције ‘, објашњава Гордилло.
‘Утопије су најплеменитији снови које човек може имати’, сматра градоначелник Гордилло Ванесса Ромеро доселила се овде из Барселоне након што су она и њен муж изгубили послове. Тврди како су је привукли могућност запослења и услуге попут вртића који кошта око 17 $ месечно. Сада она и њен муж зарађују по 1500 $ месечно. ‘Ако градић попут овога, који има упола мање ресурса од других градова, може запошљавати своје становнике, како онда то да то не могу друга места?’, пита се.
На питање о противницима овакве политике у граду те самог градоначелника, један од активиста, Николас, тврди како их нико не дира. ‘Ми их пуштамо на миру, ако они нису заинтересовани за учешће, то је њихов проблем’. Дио незадовољних одлучио се преселити, а део њих је остао. Неки упућују критике на рад градоначелника, оптужујући га да је само равномерно распоредио биједу уместо да је обогатио град, те да је и сам постао локални моћник против каквих се некада борио. Но, градоначелник Гордилло оповргава ове тврдње наводећи како чак не поседује ни ауто, а његова кућа му је једино богатство које има.
‘Ми смо трн у оку противницима јер показујемо да постоји алтернатива моделу приватног власништва. Прикључивање и подршка радника из других сектора чини политичаре и бизнисмене нервознима. Пријете нам и желе нас уклонити, но ми живимо у Европи и не могу нас физички елиминисати као што то раде у другим, неразвијеним деловима света. Овде су на снази софистицираније методе попут дискредитовања, уцјена, хапшења и сл ‘.
Ипак, чини се да пример Мариналеде (још) није заживео у другим шпанским градовима – нпр суседни градови попут Естеп и ОСУНА ни не показују такве тенденције. Но, становници Мариналеде се не предају – шаљу своје делегате у друге градове у којима потом шире информације о својим искуствима те помажу у организовању протеста.
Салвадор Бецера, антрополог на универзитету у Севиљи, тврди како је градоначелник Гордилло увелико доприњео социјалном изједначавању у овој заједници, но напомиње како његова визија није у складу с временом – будућност Андалузије не лежи у пољима, већ у индустрији и услугама. ‘Тренутно им ово пролази јер је економија у кризи, но што ако неки од њих добију прилику обогатити се? Да ли би они онда остали у овом малом рају који је Гордилло створио? ‘, пита се.
Но, Гордилло одговара: ‘Имамо изборе сваке четири године. Ако ме људи константно одабиру, и то у великој већини – онда сигурно нешто добро радим ‘.
