Тирана: Центар града као Славија, остатак као бувљак (1. део) (Фото)

00:34 17.03.2013.

(Телеграф)

Просечна плата у престоници Албаније 200-300 евра * Централне улице добиле имена по америчким политичарима * Кад падне ноћ, сем центра, град у мраку * Зашто сви возе „мерцедесе“

Када се помене Тирана, већина Срба помисли на бомбардовање, Ослободилачку војску Косова, заосталост и сиромаштво. Поред тога, због билатералних односа у претходном периоду мало ко би се од овдашњих туриста усудио да проведе одмор на албанском приморју, а пут који води преко Косова јесте још једна ставка која нас удаљава од ове земље. У репортажи из два дела водимо вас у некада “забрањени”, а данас многима недоступан град.

Директна веза до главног града Албаније из Београда не постоји, а на београдском аеродрому “Никола Тесла” нам је речено да је најближи пут преко Милана! Додуше, можете стићи и преко Франкфурта, односно Немачке, али се са преседањем у Италији путује пола сата краће. Велики број људи иде и преко Подгорице, одакле се до Тиране може стићи таксијем за 200 евра.

Упркос томе, екипа Телеграфа решила је да посети овај град и из прве руке се упозна са албанском престоницом. После консултација са ауто-превозницима, одлучујемо да путујемо преко Македоније и да уђемо у Албанију код Охрида.

Познати пут преко Ниша, Врања, Скопља и Охридског језера протекао је опуштено, јер је то мање-више препознатљива рута више десетина хиљада људи који летују у Грчкој. Прави изазови су тек уследили, јер смо се приближавали граничном прелазу “Свети Наум”, који се са албанске стране зове “Тушемишт”. Постало је очигледно да смо у Албанији. Табла која означава гранични прелаз је стара и зарђала, док пут одмах по уласку у земљу постаје веома оштећен и лош. Линије које означавају траке нема ни у назнакама, тако да је брза вожња немогућа уколико вам је стало до вашег возила. И живота, наравно.

Након краткотрајне вожње, наилазимо на први град кроз који пролазимо, а за који нигде не постоји табла, тако да је остала мистерија око имена. Сам назив није ни битан, колико оно што смо затекли током проласка кроз њега. Наиме, готово се сви становници баве једним послом – прањем аутомобила. И старо и младо, и жене и мушкарци, чим се појави возило скачу са свих страна желећи да вам оперу “шајбу“. Иако нам у почетку ништа није било јасно, касније сазнајемо да већина становника преживљава на овај начин јер бесплатно користи воду која се црпи из оближњег језера. Релативно јефтино пролазимо три прања нашег возила, и то код оних који нису хтели да сиђу са хаубе, и настављамо преко Скадра ка Тирани.

У Тирану стижемо предвече, а улазак у град је у најмању руку језив, јер су и прилаз и периферија, све до центра, у мрклом мраку. Након опрезне вожње и доласка у хотел, љубазни рецепционер нам је објаснио због чега су улице неосветљене. Наиме, пре неколико година држава је решила да прода тамошњу Електропривреду страном привредном концерну, па је након тога она поскупела много, тако да улично осветљење, сем најужег центра града, не ради! Након приватизације, према речима особља, степен наплате је опао за две трећине, па је због тога мрак први утисак главног града Албаније. Додатни проблем представља и велики број нелегалних прикључака, због чега трансформатори додатно испадају, па домаћинства у великом броју, с времена на време, остају без струје. Зато и готово сви локали и стамбене зграде имају агрегаторе који им омогућавају редовно снабдевање струјом и функционисање у овом граду.

Смештај у овом граду је релативно јефтин, тако да се за 20-30 евра може наћи полупансион, а у понуди је широк избор хотела, хостела, а лако се може наћи и приватни смештај. Просечна плата радника је од 200 до 300 евра и са тим новцем се веома тешко живи. Доста породица има барем једног члана који је у земљама Западне Европе или САД, тако да они често шаљу помоћ, без које многи од њих не би преживели. Национална валута је лек, а један евро вреди 140 јединица тамошње валуте.

Преко дана се слика о Тирани мења, улице су чисте, нема отпада по улицама, мада нема ни канти ни контејнера, тако да није баш најасније како решавају проблем смећа који је, рецимо, присутан у Београду. Центар града је уређен, са великим спомеником Скендер-бегу, који је тамошњи национални идол, а на скоро свим зградама, стамбеним и државним, вијоре се националне заставе. Као и у многим градовима на Балкану, упечатљиви су споменици и институције огромних димензија, који деценијама пропадају и за које ће бити потребна огромна сума новца да би се реновирале.

Наду у опоравак Албацима дају углавном САД, које у последње време улажу много донација како би се инфраструктура поправила, а Тирана развила у модеран град. Доста америчких компанија је решило да улаже у ово подручје, тако да се на сваком кораку нешто гради, па је претпоставка тренутног градског руководства да ће за 10 година ово бити сасвим другачији град, који ће се по многим стварима приближити осталим престоницама Европе. Због свега тога, потпуно је уобичајено да се свуда налазе контрасти, од савремених пројекта са “шљаштећим” фасадама до распалих кућерака, у којима живе и десеточлане породице.

Албанци су се својим партнерима одужили на општеприхваћен начин. Многе улице добиле су имена савремених председника, а понеки и булеваре. Заставе САД такође су истакнуте на многим зградама, а код обичног становништва влада уверење да су Американци највећи пријатељи Албанаца. Ипак, за поменути план опоравка Тиране биће потребно још много инвестицаја, јер је уређен само центар града, док је све сем њега и неуређено и заостало и сиромашно. У ком год првацу да кренете из центра, асфалт или престаје или га има у назнакама. Блато и прашина су на све стране, гради ко где стигне, а слика неодољиво подсећа на београдску Калуђерицу, највеће дивље насеље на Балкану.

Оно што у дневном обиласку привлачи највише пажње су аутомобили. Наиме, око четири петине свих четвороточкаша у овом граду су “мерцедеси”! Немачки произвођач је неприкосновени “цар” у овом граду и он је нека врста божанства. Њиме су опсднути сви, од политичара, продаваца, радника, па све до просјака. Свима је сан исти, а разлике једино постоје у типовима овог произвођача код сваког становника у Тирани. Неретко се дешава да су читави паркинзи на јавним површинама испуњени овим возилима, а шетња центром је готово нестварна због константног проласка многобројних “мечки”.

О томе колики су Албанци залуђеници за “мерцедесима” довољно говори податак да се у великом броју ауто-школа обука обавља на овим моделима аутомобилиа, што не може да се види ни у најбогатијим земљама Европске уније. Огласи за ове школе су свуда излепљени, а њихови власници поносно истичу своје власништво и комодитет који пружају ови четворочкаши.