Прочитај ми чланак
Хоће ли због секташких сукоба Либан да преживи 2014? ИСИЛ и екстремистичке групе објавиле рат Хезболлаху
У Либану су се још није слегла прашина након терористичког напада у којем је крајем 2013. у центру Бејрута убијено најмање пет особа, док их је преко 70 рањено (међу убијенима је био и Мухамед Шата, бивши либански министар финансија и амбасадор у Сједињеним Државама), а 02. јануара у јужном делу престонице, у четврти Харет Хреик, бомбаш самоубица је активирао експлозив и усмртио четворо, а ранио преко 70 људи. Министарство здравства је објавило саопштење како је 67 људи у болници обрађено и отпуштено са лакшим озледама, док је 10 теже повређених још у болници.Терористички напад је, барем по броју жртава, готово идентичан ономе који је одјекнуо у центру Бејрута недељу дана раније.
Експлозија у јужном предграђу Бејрута је четврта која се догодила од јула 2013., а улица у којој је одјекнула је у непосредној близини старе зграде телевизије Ал Манар која је напуштена након честих израелских бомбардовања 2006. и само неколико стотина метара од главног политичког уреда либанског шиитског покрета Хезболах, преноси Huffington Post.
На први поглед би се рекло како се овај напад ни по чему не разликује од претходних, али није баш тако. Проблем је што иза овог напада стоји ИСИЛ, који је већ у Сирији и западној ирачкој провинцији Анбар Ал покренуо талас секташког насиља, стога се многи прибојавају да је Либан следећа мета терористичких активност с циљем да се земља одвуче у „рат свих против свих“. Ал Манар наводи како су исламистички екстремисти уверени да су непобедиви, највећим делом због спонзора и иностране подршке, те да је то проблем на којега посебно треба обратити пажњу.
„Непријатељ је изузетно спретан, ради се о неустрашивим борцима који спремно умиру у име своје вере, а њихов број стално расте“, пише Франклин Ламб, бивши члан Демократског националног комитета из Орегона, волонтер у програму „Sabra-Shatila Scholarship Program“. У јужном Бејруту су сви били уверени како су за низ бомбашких напада одговорне групе повезане са Ал Каидом, а на то су упућивали и последњи извештаји из медија који су наводили како су лидери Ал Нусра Фронта и ИСИЛ-а – Абу Мохаммад ал-Голани и Абу Бакр ал-Багдади – својим борцима у Либану наредили да крену у борбу са само једним циљем, а то је уништење Хезболаха. Нагађања су престала када је ИСИЛ 4. јануар преузео одговорност за терористички напад, а у којем стоји „како је ИСИЛ доказао да Сотонину странку (Хезболлах је иначе Божја странка оп.а.) може погодити тамо где је најјача“.
„Вођени светлом Исламске државе и нашим трудом ми смо успели да пробијемо границе и инфилтрирамо се у безбедносни систем Сатанине странке у Либану, те је напасти у срцу њеног утврђења које је познато као сигурносна зона у јужном предграђу Бејрута“, стоји у саопштењу сиријског огранка екстремистичке скупине ИСИЛ и додаје се „како је ово само први од напада на шиитске срамотне криминалце“.
Либанска војска је идентификовала бомбаша самоубицу и реч је о Либанцу Котајби Мухамеду из северне регије Вади Калед, провиницији Аккар, који је неколико месеци раније учествовао у борбама у оближњој Сирији. Вади Калед, одакле потиче Котаиба Мухамед, препун је сиријских избеглица, а његов отац у џамији редовно предводи молитве у којима се могу да чују екстремни ставови против сиријског режима.
Хезболахов званичник Али Амар критикује либанске политичаре и тврди „како припадницима Ал Нусра Фронта и ИСИЛ-а у Либану поједини политичари пружају подршку, док се на другој страни лицемјерно противе било каквој врсти бомбашких напада у Либану „. Амар је мислио на своје супарнике из покрета на челу са коалицијом „14. марта“, која за све већи број сигурносних инцидената у Либану оптужује војни ангажман Хезболаха у Сирији.
Либан постаје окупљалиште бораца „глобалног џихада“ и нови безбедносни проблем у регији
Политички противници Хезболаха нису баш толики „невини миротворци“ каквима се желе да прикажу. Постоје извештаји који наводе да исламистички екстремисти у Либан долазе из Сирије, Ирака и других земаља, а у последњих шест месеци 2013. се бележи растући тренд придруживања младих бораца из северне Африке и осталих земаља Источног Медитерана Ал Нусра Фронту и ИСИЛ-у. Млади борци глобалног џихада из разних земаља одлазе у кампове за обуку и придружују се обожаваном „победничком тиму“, али тиме Либан гурају у ново раздобље секташког екстремизма које би могло да буде много крвавије од онога којега Либанци памте у грађанском рату који је почео средином ’70 -их и завршио тек 1990.
Франклин Ламб из Бејрута пише како Голанијеве и Багхдадијеве екстремистичке групе повезане са Ал Каидом „нуде најбољу храну, али зато зачињену врло надахњујућом идеологијом џихада, најновије и моћно оружје, квалитетну зимску одећу, укључујући и рукавице, а ту су и плате у износима од 450 до $ 500 месечно, зависно о потенцијалу појединца исказаном током обуке у трајању од 45 дана „. Узмимо сад број бораца колико те две групе имају заједно, па помножимо са бројем дана на сиријском бојишту и додајмо „отпремнине“ у случају погибије коју имају право да траже породице убијених, па ћемо да добијемо вртоглаве износе. Осим тога, „кандидати“ с пређашњим борбеним искуством добијају чак и новчане бонусе.
Поделе у Либану на највишем нивоу од завршетка грађанског рата
Све упућује како ће у Либану тренутни „рат ниског интензитета“ ускоро да ескалира, јер у последње три деценије напетости међу Либанонца у овом тренутку достигле су критичан ниво. Прозападна коалиција позната као „14. март“ вербалним нападима и нимало прикривеним претњама се окомљује на Национални Либански Национални Отпор и непрестано се чују позиви на отпор Хезболаху „свим средствима како би се сачувао Либан“. Групе које имају изразито непријатељску реторику против актуелне сиријске владе и председника Башара Ал Асада, за убиство Мухамеда Шатаха оптужују Националну коалицију коју води Хезболлах. Споменимо и да је Шата убијен на истом месту где је убијен и премијер Рафик Харири 2005. године, као и да трибунал у Хагу за Либан ускоро почиње суђење за тај случај. Многи Либанци, а посебно становници Бејрута, с правом су уплашени и многи ће рећи (без обзира на вјерску припадност) како намеравају да напусте Либан који никада није био и никада неће бити права земља.
Неки криве међународну заједницу за тренутне проблеме. Спомиње се споразум Сикес-Пикот споразум, Французи, САД, Саудијска Арабија, „запад“, Иран, Сирија, заливске земље – све их се именује као кривце. Но ипак, ту су и они који кажу како су сами Либанци створили овај хаос, на тој листи су неефикасна влада, војне снаге које не заслужују своје име, те корумпирани политичари који не испуњавају обећања дана својим бирачима. Колико год везе имало све горе наведено, највећу штету раде отровне верске секте које етно-национализму дају додатни предзнак. Њих је лако препознати, јер своје право лице свакодневно показују изругивањем с туђим конфесионалним уверењима (као што ИСИЛ нпр Хезболах назива „Сотонином странком“) и претњама смрћу свима онима који се усуде да упуте и најмању критику на њихов рачун.
Појавила се и нова милитантна група, „Слободна сунитска бригада Балбека“ (Ahrar al-Sunna Baalbek), која је преузела одговорност за ликвидацију лидера Хезболаха Хасана ал-Лакиса убијеног 3. 12. 2013. Лакис је био један од ближих сарадника генералног секретара шиитског покрета, Хасана Насралаха, а имао је важну улогу у рату у Сирији, као и у рату између Израела и Либана 2006. године.
„Одговорност за херојски атентат на ђавољег лидера Хезболаха Хасана ал-Лакиса испред његове куће званично преузима Бригада Ахрар ал-Сунна Баалбек“, наводи се у изјави на Твитеру ове групе што су буквално исте речи којима је ИСИЛ преузео одговорност за терористички напад од 2. јануара 2014. Да се претпоставитида иза ове, до сада непознате групе, стоје ИСИЛ и Ал Нусра Фронт, будући да интернетско претраживање не даје никакве резултате осим Твиттер профила на којем се преузима одговорност за ликвидацију ал-Лакиса.
Хезболах у савезу са свима који желе мултиконфесионални и мултиетнички Блиски Исток
Интрига заливских и западних земаља нема краја и сада би се, након Сирије и Ирака, на „дневном реду (опет) могао наћи Либан. Колективно креирање хаоса и ширење секташких сукоба врло лако може да запали ионако нестабилну земљу. Либански шиитски покрет Хезболах се покушава да одупре том пројекту и ступио је у савез с лидером хришћана Мајклом Аунијем, што довољно говори о спремности либанонских шиита на сарадњу са свима коме је стало до опстанка Либана. То се већ видело у Сирији, где су сиријске војне снаге мултиконфесионалне, али су сунити природно заступљени у највећем броју, што је доказ да Хезболах није заинтересован наметати своја верска становишта било коме. Управо супротно, Хезболлах подупире и Палестинце, који су исто тако сунити, баш као што блиско сарађује са хришћанским снагама у Либану.
Иако „божја странка“, данашњи Хезболлах се бори за опстанак секуларне владе у Сирији и подржава њихов апел за уједињењем религиозног и етничког мозаика на Блиском Истоку. Управо такви ставови наглашавају сво лицемјерје секташких подела које су само оправдање за уништење Сирије , Ирака и сада Либана.
На другој страни, као деструктивне снаге у Либану имамо Бригаду Абдуллах Аззам, огранак Ал Каиде који је за разлику од Ал Нусра Фронта и ИСИЛ-а годинама присутан у земљи и активан је у палестинском кампу Аин ел-Хелвех, својевремено проглашен феудом разноразних сунитских екстремистичких група. Бригаду Абдуллах Аззам годинама је водио Саудијац Мајид ал-Мајид, који је након хапшења напрасно преминуо у болници у Бејруту 4. јануар ове године. Ту су и Усбат ал-Ансар и Фатах ал-Ислам, групе које либанске тајне службе само надгледају и то без икаквог учинка надајући се да ће да очувају крхки мир у земљи. Стиче се утисак да је Бригада Абдуллах Аззам била једна врста катализатора око које су се окупиле све либанске екстремистичке групе повезане са Ал Каидом и које су се одлучиле на промену стратегије, а главни циљ напада је постао Хезболлах. Одлучено је да Либан за шиитски покрет не сме бити мирна оаза из које ће кретати у борбене активности у Сирији и та се земља претвара у полигон на којем ће се директно сукобљавати ова два потпуно опречна покрета и свјетоназора.
У игру је ушао и ИСИЛ, што би могло да упућује на координацију између две групе као део шире стратегије Ал Каиде која жели преузети надзор над целим подручјем Блиског Истока и то на штету „вековног непријатеља – шиита“. Како год било, да се претпоставити да се у либанској сунитској екстремистичкој галаксији нешто дешава. Међусобни сукоби екстремиста Сирији, сада кад је „емир“ Мајид ал-Мајид „преминуо“, по свему судећи су борба за апсолутну власт над Ал Каидом у целом Леванту између два преостала лидера: Абу Мухамеда ал -Голанија и Абу Бакр ал-Багхдадила, али то ништа не мења у њиховом ставу према Хезболаху и свима онима који у Либану, као иу широј регији желе суживот свих верских и етничких група.
Осим директног терористичких напада и ликвидација, као и сталне претње на северу земље у Арсалу, где се налази 80.000 Сиријаца оданих исламским ектремистима, треба приметити и још инападе на мањине који подижу тензије у Либану.
У петак, 4. јануара у Триполију на северу Либана, група салафиста је запалила библиотеку у власништву једног православног свештеника и у пепео претворила 80.000 примерака вредне библиотечке грађе. Тај су чин „оправдали“ гласинама да је међу њима било је древних рукописа с богохулним приказима посланика Мухамеда. То је била прва епизода искључиво верског насиља против хришћанске заједнице у граду која је била поштеђена сукоба између сунита из четврти Баб ел-Таббанех и алавита из Џабал Мохсеина. Поред свега горе наведеног, исто тако је и доказ да је међу најрадикалнијим сунитским групама дубоко укорењена мрачна и фундаменталистичка визија ислама која из суседне Сирије и Ирака прелази границе Либана, за којег се више не зна хоће ли у миру да преживи 2014. годину. Простор за наду оставља окончање сукоба у Сирији и сузбијање побуне у Ал Анбару, у противном ништа неће да заустави најцрњи сценарио.
(Адванце)
