Морамо одбацити апсурдну, скупу неамеричку амбицију да будемо светски полицајац који би интервенисао у сваком конфликту.

Нови предлог буџета за 2017. садржи двестапроцентно (200%) повећање војне потрошње у Европи усмерено против Русијe, што је вероватно до сада најпровокативнији потез у очигледним напорима да ту земљу окружимо и испровоцирамо.

У исто време, војни буџет за борбу против Исламске државе биће повећан за 50 одсто.

У прошлонедељном говору у Вашингтону министар одбране Ештон Картер недвосмислено је рекао да Русија представља већу претњу америчким интересима од Исламске државе, што је поткрепио руским војним активностима од Украјине до Сирије. Директор Националне обавештајне службе Џејмс Клапер, службено се усаглашавајући са званичним курсом администрације, поновио је слично виђење.

То су ратнохушкачке глупости.

Радикални ислам објавио је рат САД, испланирао и извео нападе на Светски трговински центар и Пентагон, убијао наше војнике и маринце у Ираку и Авганистану и наступа са идејом оснивања калифата који би се протезао од Медитерана до Каспијског мора.

Усисавајући Пакистан и Кавказ и ширећи се одатле ка Централној Азији и шире, калифат би захватио популацију приближно једнаку броју становника САД. Поседовао би и нуклеарно оружје, које се исламисти не би либили да искористе за уништење модерног света.

НЕКИ УТИЦАЈНИ ЉУДИ НЕ МОГУ ДА ОСТАВЕ ХЛАДНИ РАТ

Са друге стране, руске активности у Украјини и Сирији Москва види као дефанзивне, чија је сврха заштита њених легитимних националних интереса. У кремаљској визури Крим је руска територија која ни на који начин није повезана са безбедносним интересима САД. Сирија је од руске границе удаљена колико Њујорк од Чикага, а Русија не планира да толерише џихадистички режим у Дамаску. Просто је претегла свест да су 15 хиљада исламских бораца у Сирији Чечени који би, по завршетку посла, могли да се врате у Русију и покрену нови талас терористичке бруталности.

О АУТОРУ

Дејна Рорабакер, члан Републиканске странке из Калифорније и шеф подкомитета у Савету спољних послова за питања Европе, Евроазије и нових претњи (emerging threats).

Што се тиче Украјине, да су САД сачекале одржавање редовних избора уместо што су прихватиле свргавање легитимног председника, Виктор Јанукович би вероватно изгубио изборе у фебруару 2015. Нема сумње да би Крим данас био у саставу Украјине. Будући да је Украјина данас у стању тоталног хаоса, морамо сагледати која је била улога Запада у том стратешком фијаску.

На исти начин требало је да преговарамо о будућности Сирије, без условљавања преговора Асадовом оставком (Москва је одбила да учествује у имитацији „преговора“ са унапред одређеним исходом). Сирија је, све су прилике, могла да избегне касапницу и хаос који су захватили највећи део те земље. Русија тамо не би војно интервенисала, а Европа се не би гушила у поплави избеглица које одбијају да се асимилују, али су зато спремне да убијају.

Од пада комунизма Русија je фокусирана на међународна питања. Да, понекад то чини на начин који противречи нашим вредностима. Њени лидери и политика имају озбиљних недостатака. Ако Русија шири своје војне капацитете, то је тренд на који морамо одговорити. Али то није нешто што ту земљу аутоматски поново сврстава на листу наших непријатеља.

НАТО земље и даље имају много веће војне издатке од Москве. Нема никаквих доказа да је Русија, као што је то био случај са Совјетским Савезом, заузела курс бескомпромисне глобалне експанзије. То је земља која је унилатерално повукла своје трупе из окупиране Источне Европе, чиме је званично завршен Хладни рат.

Очигледно је да неки веома утицајни људи не могу да оставе Хладни рат иза себе. Њихови ментални склопови и каријере нераскидиво су повезани са дугорочним непријатељством између Кремља и Беле куће. Таквих је највише међу think-tank стратезима и трговцима оружјем.

ОПАСНОСТ ОД ВОЈНО-ИНДУСТРИЈСКОГ КОМПЛЕКСА

Председник Ајзенхауер, војник и један од наших највећих хероја, није зазирао од упозоравања својих земљака на опасност од ширења војно-индустријског комплекса. У исто време, хладноратовски лидери који су га следили разумели су да је свако исказивање слабости опасно и предузимали су кораке да обезбеде довољан ниво војне спремности да се у сваком тренутку обуздају и поразе они који желе да нам науде.

Председник Никсон је – на врхунцу Хладног рата – увидео корист од превазилажења разлика са црвеном Кином како би обуздао СССР. Председник Реган није сматрао проблематичним размену ABM (антибалистичке ракете; прим. прев.) технологије са Совјетским Савезом током преговора о уклањању тактичког нуклеарног наоружања из срца Европе. Он је прогласио крај Хладног рата и прошетао се Црвеним тргом руку под руку са председником Горбачовим.

Данас имамо потпуно супротан приступ: опадање војних потенцијала упарено са непријатељском политиком према Русији, земљи која би могла да нам буде савезник против заједничких непријатеља као што су радикални ислам и – потенцијално – растућа Кина.

То представља апсолутно шокантни недостатак визије, морала и стретегије. Морамо одбацити ту апсурдну, скупу, недостижну и неамеричку амбицију да будемо светски полицајац који би патролирао планетом и интервенисао у сваком конфликту. Требало би да се држимо политике која гради обострано корисне односе са државама чија култура и вредности су сличне нашим и да са њима мудро преговарамо, водећи рачуна о нашим националним интересима, док у исто време, наравно, одржавамо наше дефанзивне војне капацитете далеко супериорнијим од било чијих. Америка је осмишљена као јака и здрава република, а не као умирућа империја.

Ове недеље ће се, након вековних сукоба, Римска католичка и Руска православна црква учинити веома важан искорак. Неће дозволити историји обостраног теолошког и еклисиолошког отуђења да их спречи у формирању нових веза пријатељства и сарадње, на тај начин превазилазећи некада непремостиви јаз.

Подстицај овом приближавању би се могао наћи у речима папе Франциска изговореним 2015. године у Сарајеву. Алудирајући на растуће тензије између Истока и Запада поводом Украјине и Блиског Истока, упозорио је да се „већ води нека врста делимичног Трећег светског рата…“ и да је „атмосфера рата“ захватила планету.

Историјски сусрет ове двојице џинова хришћанске вере, колико год деловао скромно у почетку, мора бар делимично бити сагледан у контексту напора да се избегне предстојећа катастрофа. Поздравио сам улогу Папре Јована Павла II у заустављању Хладног рата. Сад се надам да папа Франциско и патријарх Кирил могу да започну процес отопљавања односа између Москве и Запада и тако покрену нову еру међусобне сарадње. Не смемо наставити са „атмосфером рата“ која је захватила планету.

Превод: Александар Вујовић

Ознаке: The National Interest, Дејна Рорабакер, Русија, САД, хладни рат